УЗ СТРАСНУ СЕДМИЦУ

Причешће Апостола
Причешће Апостола

Све што сам свашта нешто написала – ctrl+A, delete. И сад ми лакше.

После јутрошње Литургије, рођендана Евхаристије (а овогодишњу свакако нећу заборавити) раздани се некако.

Уопште, много је приче, и нек остане за догодине, кад се, ако Бог да, раздани сасвим.

Личним примером сведочим да је залудна работа приповедати некоме који није загазио у Цркву о Васкршњем јутрењу и, у њему, Златном Канону Јована Дамаскина. Док и сама нисам – и то не прве године – упознала, доживела, окусила, ишчитала, испевала, и, да парафразирам поуку поч. патријарха Павла, тада рашко-призренског, својим богословима – „док не заволите, чеда”, дотле објашњавања и дочаравања ничему не служе.

Кад неко овако питко, искрено, једноставно, обазриво и обзирно, снисходљиво и чиста срца срочи, нема се шта више додати. Ово није герилски манифест, катакомбно правило, зилотски план, и за-шта-све-не није ових недеља оптуживана и од „наших” и од „њихових”, ионако раздешена Српска црква.

Од стандардних 3-4% Срба колико у цркву иде, сабајле би, на Васкрс, потегло на јутрење и Литургију једва половина од већ преполовљеног постотка с почетка реченице. Бојим се, међутим, да би већ на првој, васкршњој, конференцији за новинаре (без новинара) крива заражених, оболелих и умрлих скочила за двеста педесет посто. И зна се ко би био виновник.

И опет, не одржах реч, мој пратећи коментар је дужи од одломка који је кудикамо важнији. Праштајте.

„Па, ипак, морам да вам напоменем: празник Христовог Васкрсења за нас Хришћане није тек један празник. Није "нерадни дан". Није прилика за роштиљање. Није прилика да причамо о свему и свачему осим о Христу. Христово Васкрсење за нас јесте Све. Да, буквално СВЕ. Када ујутро, рано, у 5 часова, свештеник први пут ускликне "Христос воскресе!" и ми му одговоримо "Ваистину воскресе!" - наш живот добија смисао, наше трагедије утјеху, наши неопојани преци опијело, наша нерођена дјеца прву молитву, наша земља благослов. Ви, наравно, не морате у то да вјерујете. Али вас молим да имате разумијевања да ни ми којима то јесте смисао живота не можемо а да га не живимо.”

[Отац Дарко Ђого, Фоча]

Што би рекла омладина – „тоето”.

И биће, са нама или без нас. У ствари, нек остане и ова напомена о. Дарка, за догодине, као подсетник, за све нас, здравља Боже. Ваљаће.

Ј. А. Тонић

УЗ СТРАСНУ СЕДМИЦУ