УЗ НАВЕЧЕРЈЕ ЛАЗАРЕВДАНСКО – ЦВЕТНО

„Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојимо гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe.” – јутрошња стихира јасно обзнањује докле смо стигли и шта нам даље ваља чинити.

Најава за бденије Цветне недеље ће изостати, но ипак ми жао да не осликамо овај лепи Празник, који се пред нас ставља какво радосно одмориште – предукус славља и светлости, пре него настане страшни обрт који нас уводи у збитија Страсне седмице.

Препустимо поетама реч – хвала Мирјани што ми је указала на очаравајућу песму „Магарац” („The Donkey”) Г. К. Честертона; ову песму (као и сву поезију, уосталом), не само зато што немам препев, заиста вреди прочитати на изворном језику.

Дух Честертонове поетске слике огледа се и у, мени лично веома драгој песми – „Лазарева субота” Рајка Петрова Нога:

[…]

„У Витанији засија

Љубављу Лазар воскресе

Младо се сунце насмија

Магаре кад га пронесе.”

Магаре је магаре, док Господ није с њим. Тако је и са свима нама.

Уз, „младим сунцем насмијан” и разлистани април, пробуђену природу, „ангелов хваљеније и дјетјеј воспјеваније …” кличемо и ми: Благословен је Који долази у Име Господње!

С Праздником.

Ј. А. Тонић

УЗ НАВЕЧЕРЈЕ ЛАЗАРЕВДАНСКО-ЦВЕТНО