ЦРТИЦА СА БДЕНИЈА УОЧИ НЕДЕЉЕ ПАЧИСТЕ – СВ. ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА

Следећи дивној традицији на коју нас је научио и „навадио” проф. Димитрије – учествовање на бденијима у манастиру Велика Ремета о Митровдану и друге недеље Поста – сасвим мала дружина певача - миријевска, предвођена Војканом Деспотовићем, и наша, Невска за десном а делегација карловачких богослова за левом певницом, с Божјом помоћи а благословом архимандрита Стефана, игумана ове обитељи, поштено је отпевала бденије васкрсно, уочи друге недеље Поста, посвећене св. Григорију Палами.

Да не понављам увек исте, дивне слике из овог манастира – тиху радост кад год крочимо у порту, живо присуство Богородице Великореметске, окружене малом војском Пророка, доживљај певнице као домаће, „матичне” (са све бубамарама, на које смо такође навикли), позната „екипа” служашчих, мирисе манастирске кухиње и истрајност домаћина у гостољубљу …

Неколико заједничких утисака стало би у један – био је то драгоцени и исцелитељни искорак из стварности у Стварност.

За ову прилику, унеколико специфичну, издвајам задовољство због, макар и са скромним саставом, саслуживања у (безмало) потпуном манастирском типику тросатног васкрсног бденија и бодре и, за дух и душу, силно окрепљујуће беседе оца Стефана и служашчег проте. На њих се – а да се претходно нису договорили – природно наставила и проповед оца Ваје, сутрадан, на Литургији у Невском.

Полаз су речи, из Јеванђеља по Луки, додуше другим неким поводом изречене, а којима смо више пута у историји, и не тако давној, сведочили, па и ових дана сведочимо баш таквом осећању: „…умираће људи од страха и од очекивања онога што наилази на свет…” Од хуке валова морских, како нагласи о. Стефан, а да нас ти валови поклопили јоште нису.

Паметних и речитих по(р)ука је, хвала Богу, изречено пуно ових дана, са обрнуто сразмерном „популарношћу” у односу на хистерична, претећа и углавном непотребно пренаглашена а некад и неутемељена саопштења.

Пост је, за нас, како год окренеш – ванредно стање, али не да погинемо од „хуке валова морских” јер било их је и биће, само облик мењају; већ да живи и још живљи будемо и тај подвиг некако на спасење усмеримо, чак и кад се по Божијем допуштењу, придода још по који задатак, на путу ка светозарној Ноћи – зори рода људског.

На поласку нам је свима о. Стефан даровао књижицу коју је манастир штампао, једно од безброј издања ванвремене „Небеске Литургије” св. Владике Николаја. Ко није прочитао – да прочита, ко јесте – да прочита поново и себи, и другима.

… „Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тијесна гробља а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.”

Опевано, испричано, а надамо се да ћемо оживотворити не само заплет већ и расплет овог спева. Наше је да певамо и преузносимо, у све векове.

Дејство друго, у великопосном приказанију, настављамо, припомажући Сави у коленопреклоним, за нас, молитвама.

Ј. А. Тонић

СА ВЕЛИКОРЕМЕТСКОГ БДЕНИЈА