Ипак, ускоро, долази до напретка у материјалном положају дорћолске цркве. Одмах по рушењу првобитног парохијског дома, још за време Другог светског рата, размишљало се о градњи нове зграде, али то до седме деценије није било изводљиво. Технички извештај за грађење парохијског дома у порти цркве Светог Александра Невског оверен је 23. јануара 1961. године, као пројектант потписао га је инжињер Дим. Стојковић. Било је предвиђено да се на углу Доситејеве и Скендер-бегове изради дом са максималном основом 10 х 10 метара, у приземљу са крстионицом, три канцеларије за свештенике, које се могу отварањем врата повезати у салу, просторијом за чувара, туш кабином, бојлером и свлачионицом. У сутерену је пројектован стан црквењака (соба, ходник, тоалет, кухиња) и котларница за грејање са простором за гориво.

Освећење темеља парохијског дома цркве Св. Александра Невског јуна 1964. године
Освећење темеља парохијског дома цркве Св. Александра Невског јуна 1964. године

Постоје подаци да су на пројекту црквеног дома радили архитекта Драгомир Тадић и Бора Поучки.

Даље је о градњи зграде за канцеларије цркве братство цркве Александра Невског расправљало ујесен 1962, касније и ујесен 1963. године.

У фебруару 1964. године цркви Александра Невског је одобрен кредит за градњу канцеларија. Убрзо се ради на елаборату пројекта.

Патријарх Герман током пролећа 1964. прилаже суму којом ће се уписати као велики добротвор цркве на спомен плочи. Сакупљани су прилози за реализовање овог посла и од верника, а црква Александра Невског се и задужила за довршење градње, па је још 1965. апеловала на своје вернике да дају прилог за већ саграђени дом.

Скупштина општине Стари град дала је одобрење за изградњу парохијског дома Српској православној црквеној општини 13. маја 1964. године на парцели која припада Српској Православној Цркви и на којој је подигнут дорћолски храм. Извођач је понуду за грађевинске радове поднео инвеститору – Храму Светог Александра Невског 10. јуна 1964. године.

У јулу 1964. свештеници траже мајсторе за реализацију градње, у августу се спремају да набаве паркет, линолеум, писаће столове за дом који се тада гради. У периоду од 27. јуна до 14. новембра 1964. ова зграда за црквене канцеларије и стан црквењака била је подигнута.

Извођач Стеван Новаковић је 6. фебруара 1965. обавестио Управу цркве Светог Александра Невског да је 11. новембра 1964. завршио подизање зграде, како би се обавио њен технички пријем.

Парохијски дом је технички примљен 17. фебруара 1965. године. Општина Стари град је тада донела коначно решење о усељењу у нови црквени парохијски дом. У марту 1965. се ради на уређењу порте, предузимач С. Новаковић износи шут, риља се земља, а у периоду од 13. до 30. августа 1965. изведена су три стуба од вештачког камена и аркада од алабастера на фасади трема парохијског дома. Освећење новог парохијског црквеног дома било је предвиђено и обављено за црквену славу, односно празник Светог Александра Невског 1965. године, а на зид нове грађевине у црквеној порти 1968. постављена је и плоча од студеничког мермера, по препоруци архитекте Драгомира Тадића, са крстом уписаним у круг и текстом: “Ова црквена кућа подиже се / благословом и помоћу / Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа / прилозима парохијана овог светог / храма и православних Београђана / а за време стар. цркве проте Језд. Ил. Живковића
/ 1964. године”, што је одобрио патријарх Герман.

Плоча од студеничког мермера на парохијском дому храма Св. Александра Невског, постављена 1964. године
Плоча од студеничког мермера на парохијском дому храма Св. Александра Невског, постављена 1964. године

Једноставна приземна кућа квадратне основе, са кровом на четири воде прекривеним црепом и омалтерисаним зидовима, била је украшена малим тремом са четвороделном аркадом на северозападном углу, на западној фасади. На високим базама – ступцима квадратног пресека који су носили металну решетку ограде трема, постављена су три стубића са рељефно обрађеним капителима из којих је кретала једноставна рељефно обрађена врежа која је уоквиравала четири лука аркаде. Три платна металне ограде била су формирана геометријским преплетом у облику дијагонално постављених крстова уписаних у квадрате. Општи изглед објекта обједињавао је дух фолклорне профане архитектуре и елементе сакралне, репрезентативне грађевине која следи традиције српске, односно византијске средњовековне архитектуре.

Парохијски дом цркве Св. Александра Невског, саграђен 1964-1965. године (арх. Драгомир Тадић)
Парохијски дом цркве Св. Александра Невског, саграђен 1964-1965. године (арх. Драгомир Тадић)

Уз раније покренуту верску наставу, даље се развијао верски живот дорћолске цркве. Крајем 1965. при цркви Александра Невског се окупљају Богомољци у “просторијама доњим”. Изгледа да се ради о настављачима предратног богомољачког покрета. Неки свештеници су их избегавали, али је одлучено да им се додели духовник. У цркви је 1966. прослављена њихова слава – Три јерарха, проповедао је патријарх Герман. Следеће, 1967. године, дошло је до сукоба црквењака и Богомољаца и они се повлаче. Ипак они настављају деловање при храму, а свештенство на својим седницама повремено расправља о њима, бринући да они не скрену у јерес. Крајем 1965. одлучено је да се на Божић 1966. први пут унесу бадњаци у цркву Александра Невског.

Када то прилике дозвољавају црква наставља да уређује своју порту. Засађене су две тује које је поклонила Ракила Шкарић и борићи које је даривао појац Божидар (С) из Ивањице за своје четири кћери, Наду, Веру, Мару и Цану у пролеће 1966. године. И у марту 1970. црква ради на уређењу порте, пуковник у пензији Михаило Милосављевић даје средства за сађење дрвећа у порти. Набављају се канадске тополе, а 1973. године црква оправља оштећену ограду.

Црква, у складу са својим финансијским могућностима, наставља да улаже у одржавање цркве. У лето 1966. припремано је кречење крстионице.

Пројекат за постављање централног грејања у парохијском дому израдио је дипломирани машински техничар Миливоје Миловановић. Крајем октобра 1973. инсталатерска радња Драгољуба М. Радојковића издаје предрачун за постављање централног грејања у парохијском дому. Затим су у осмој деценији на- стављени су радови на одржавању парохијског дома.

Касније је архитекта Иванка Распоповић израдила пројекат проширења парохијског дома при храму Светог Александра Невског. Предвиђено је да се на готово троструко већој основи од постојећег дома, уклапајући старији дом, подигне спратна грађевина са великом салом на спрату. Проширење парохијског дома биће изведено тек почетком ХХI века.

Чим су политичке прилике и материјални услови то дозволили, свештенство и верници почели су да се ангажују на украшавању храма. Осим текућих послова одржавања – поправке крова, лукова и стубова, фасаде, сокла, израде степеништа са источне и западне стране цркве, кречења канцеларија, хобловања и лакирања паркета у њима; уз помоћ Завода за заштиту споменика културе града Београда ујесен 1970. до новембра 1971. извршене електрификације звона, ојачавања греда и вршења оправке звоника, рада на учвршћивању ограде и металне мреже око порте, замене електричних инсталација у складу са захтевом патријарха Германа, постављања громобрана, замене стакала и олука, изградње плакара у олтару и крстионици, радова на централном грејању, изградње оџака, оправке одводних водоводних цеви, одвода воде из крстионице и канализације, 1966. и 1967. почиње да се размишља о сакупљању прилога за израду спомен плоче у немачком бомбардовању изгинулој двесточетрдесетдвојици грађана који су били сахрањени у гробници уз северни зид цркве, у порти, и за осликавање зидова цркве Светог Александра Невског. Након припремних радова, уградње вентилатора57, копања кречане за припрему креча за живописање цркве, набавки скела и израде мозаичке иконе за линету над западним порталом цркве Светог Александра Невског, храм је у првим годинама осме деценије био живописан од стране сликара Наума Андрића, а 1974. патријарх Герман осветио је зидне слике.

У пролеће 1971. црква набавља нова звона. Електрификација из 1971, коју је радила ливница Гросмајер из Беча, према неким документима је изведена лоше, оштећена је дрвена конструкција, а и мотор је био лош.

Почетком осме деценије, патријарх Герман је одобрио и црква Александра Невског је прихватила да се у крипти испод крстионице, односно исповедаонице сахране Живан и Ђура Вученов, после смрти.

Патријарх Српски Г. Герман, са Патријархом Московским и све Русије Г. Пименом пред црквом Св. Александра Невског, 1972. године
Патријарх Српски Г. Герман, са Патријархом Московским и све Русије Г. Пименом пред црквом Св. Александра Невског, 1972. године

Највећи део ових радова на улепшавању храма одвијао се пред пензионисање старешине цркве Светог Александра Невског, Јездимира Живковића 1975. године, али са улепшавањем и одржавањем храма наставило се и касније.

Тако се 1976. уређује црквена порта, бетониране су и асфалтиране стазе, израђена је нова капија, ојачани су и исправљени стубови ограде, реновира се стан црквењака, настављају се радови на оправкама и одржавању крова који је, судећи према документима из црквене архиве и Записницима са седница свештенства храма Светог Александра Невског, услед прокишњавања, морао често бити поправљан.

О озвучењу у храму се расправљало још 1970. Почетком девете деценије прилозима верника црква Светог Александра Невског добија озвучење.

* * *

Млади свештеник Љубивоје Жикић је из остатака старог летописа, и оног страдалог током Првог светског рата, и белешки преминулог пароха цркве Александра Невског, Живорада Марића, 1974. саставио је нови Летопис. Он га је надаље и писао све до 1991. године.

Парохијски дом