НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Девич - Дечани - Зочиште - Призрен - Архангели - Пећка Патријаршија - Бањска

9-10. новембра 2019.

„Куда бих да не знам где је наша тачка полазна,
Где је наших гробова као у пољу божура
Немих сведока свих векова силних подвига
Јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
Да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола
Да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не вреде ни авиони
Вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
Ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар
Које наслеђе је част вечна а шта је срамота
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара
Докле генерација нова на њему стасава
Изгубљено није никад оно што је свето
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко …”

[Београдски синдикат, „Догодине у Призрену”]

Тако ми, с Дорћола, пођосмо у походе Метохији; необичне случајности, у исти дан и датум као и пре шеснаест година - на Митровдан увече, да бисмо у недељу, на св. Арсенија Сремца, принели хвалу ктиторској слави у Пећаршији.

Статистика је најмање битна, али нек уђе у записник да је ово осма посета нашег Хора духовној колевци и вековном станишту нашег народа.

Овога пута придружили смо се групи коју је водио отац Радивоје, наш верни водич и сапутник током многих поклоничких путовања.

Као својеврсни пролог овом путешествију, у навечерје митровданског Празника мала репрезентација Хора је приложила певање на бденију у манастиру Великој Ремети, предвођени неуморним проф. Димитријем. Митровски тропар и, посредно, заклон Богородице Великореметске са пророцима, обојио је тако и почетак нашег путовања.

ДЕВИЧ

У сам освит зоре, стигли смо до нашег првог одредишта – манастира Девича. Ову је светињу, благодаран за исцељење своје кћери – девице (отуда, кажу, и име манастиру) по предању подигао деспот Ђурађ Бранковић на месту где се у једној шупљој букви подвизавао (и где је сахрањен) велики подвижник из XV века Свети Јоаникије. Нема ко није, кроз историју, пљачкао, рушио, палио и бомбардовао овај манастир. Од свих података најважније је да је св. Јоаникије, и поред скрнављења и разбијања његове земне куће – кивота, још увек ту, сведочећи великом силом у помоћи потребитима. О томе знају сви који су се – и физички – главу преклонивши увукли у, пламичком кандила осветљену одајицу коју духовном силом зари Свети, баш како певамо у тропару: „Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима”. И још веће чудо – преподобни није сам у овој пустињи; кроз све невоље нису га напустила чада његова, монахиње са игуманијом Анастасијом.

Како смо стигли знатно пре очекиваног времена, у потпуној мрклини, тек први руј зоре је обасјавао сањиву групу поклоника, разбуђене и разлајане псе чуваре и сасвим будног и бодрог оца Радивоја који је, као у епској песми, лупао на затворену манастирску капију …

Кад се мало разданило, одслужисмо и Литургију. Како намах оживи, до неки тренутак пре, глувом тишином околних брда, обавијена црква и порта.

После благотворне јутарње кафе у трпезарији манастира, пођосмо даље.

ДЕЧАНИ

Први је пут да смо имали мало више времена у Дечанима, да на миру целивамо мошти – отпевавши тропар св. Краљу, прислужимо свеће, натенане разгледамо продавницу, и, што је најважније – добијемо толико прижељкивано „стручно вођење” кроз, не роман, већ енциклопедију осликаних, фрескама оживљених високих зидова дечанских. Жао ми је што не знам како се зове господин који нас је својом живописном, питком и узбудљивом причом сасвим увукао у далеке векове, када су подигнути, поплочани, и, злату равним по цени и лепоти, пећким ониксом и плаветном – лапис лазули подлогом украшени Дечани свети. Краљевски, светородни, поносити, исцелитељни.

И опет, Богу хвала – настањени монаштвом и читавим домаћинством. За многе од нас, откриће је била прича о фресци на којој је приказана Богородица са свитком на којем је исписан потресан разговор Мајке и Сина; још једна потврда да ће Пресвета својом материнском молитвом предстати за нас грешне.

По тако лепом и ведром дану, седети на трему конака, са којег се, као са палубе брода (спасења…), пружа поглед на манастирску цркву, било је додатно окрепљење.

ЗОЧИШТЕ

Још једна „премијера” – први пут у Зочишту, по дањем светлу. Тако смо јасно могли сагледати цркву, лепу и скоцкану, невелику порту, конаке. Ко би рекао да је подигнута из хрпе камења што је остала након минирања у сасвим блиској прошлости.

Са радошћу смо притекли још једним, надалеко чувеним, целебним моштима Светих Врача. Игуман Стефан нам је, под сеником, приповедао о бројним исцељењима које су својим очима видели или за које су накнадно чули. Вели, тешко да прође нека седмица да иноверне„комшије” без зазора потраже помоћ од Светих лекара. „Њима Господ ПО ВЕРИ њиховој помаже”, како је то једноставно објаснио игуман. Чист рачун. На љубав још чекамо.

ПРИЗРЕН – БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА - АРХАНГЕЛИ

Колико год да је дан одмицао, и поред пређених километара и сати проведених у манастирима, кад год бисмо погледали на сат, просто нисмо веровали да је тек десет, тек два, тек четири … Прва румен – овог пута предвечерња – нас је дочекала умивши (већини) познату ведуту града царскога од које је срце заиграло. Пре две године, у овом смо граду провели два дана, и познате су нам стазе, мостићи, светлуцава Бистрица, светла касабе, шарм радњица, Каљаја обасјана над старом вароши …

Прва станица – наравно, Богородица Љевишка. Од кад смо прошли пут походили ову чудесно лепу цркву, стање је боље – иако је и даље окована бодљикавом жицом, као каква лепотица у кавезу, ипак је у великој мери очишћена од наслага масне гарежи преостале после паљења гума, и бурета нафте приде, у светињи. Сумрак је већ освајао, па смо прибегавши свестраности мобилних телефона могли угледати, под бљесковима блицева, Астрапино твореније– тамо Немањиће, овде Христа Призренског, онамо рођење светог Николе. И, над свима њима, можда најматеринскија од свих својих изображења – Богородица Љевишка, Елеуса, Многомилостива. Каква утеха пред Њом појати, у мраку земном а заправо у блиставом сјају Њеног умиљенија. „Зеница ока мога, гнездо је лепоте Твоје”, страним писменима урезана похвала још једног иноверног, кога се, канда опет по вери његовој, коснула топлина материнског лика и крила Војвоткиње, Заступнице усрдне.

Прилаз Богословији, осмеси њених станара, упркос високом зиду и стражарској кућици.

Увек топао дочек у отменој гостопримници задужбине Симе Игуманова. Никако нисмо могли да се не задржимо у дивној књижари, налик на ризницу. Кад смо пошли Саборној цркви, скоро па пун месец исписивао је нове рељефе и пејсаже по призренској калдрми. „Није оно месечина изнад Призрена…” - то ће пре бити нека, нама недохватна сила која нас недостојне, а жељне у свим нашим малодушностима духа и спотицањима душе подиже, крепи, води, закриљује.

Па ето и новог, младог свештеника, рукоположеног пре непуних месец дана – отац Јован Радић, иначе друг и некадашњи цимер наших Даце и Милоша нови је парох призренски. Дао му Господ снаге, мудрости и непоколебљивости.

Ово је, чини ми се, трећи пут да долазимо откад је поново заживео и гостима зажагорио „Душанов народни конак” у Архангелима и - већ сам о томе писала, а како не поновити: црква, кућа, прибежиште, конак, трапеза, утјешеније … Игуман Михаило Велики, ко га не зна - суздржан и ћутљив. Ми, којима је он трећи пут домаћин, знамо шта нам је чинити, па смо, уз велику благодарност на богатој трпези, првом правом оброку тог дана, одмах прионули на испуњавање музичких жеља; овог пута, неочекивано, газда је наручио „Свјати Боже” и „Херувимску песму” и то је ваљда први пут да смо ове химне певали увече, ван службе и пуног стомака. Он је, чини се, уживао. Ми још више.

Неки су се, иако веома рано, повукли у своје „келије” (свака соба у конаку носи назив неког од манастира) а неки су дочекали следећу софру, за којом је била група студената београдског Философског факултета са уваженим проф. Ковићем. Реприза музичког програма је уследила, захваљујемо се делегатима који су достојно представили наш табор у кући пуној чељади.

Још нешто: игуман се захвалио што долазимо. Увек ме заболи та захвалност, јер нама је лако доћи и проћи. Ваља ту живети.

Пет изјутра, мркли мрак, свежина, шумни хук Бистрице реке, обриси остатака утврђења на брду – кад би се могао тај тренутак урамити и понети са собом.

Преко каменог моста, на пут, у Пећаршију.

ПАТРИЈАРШИЈА ПЕЋ(С)КА

Све-све, али Патријаршију заиста не вреди ни покушавати да спакујемо у пасус-два. „Двоархијерејска ” Литургија у цркви Вазнесења, епископи – домаћи Теодосије и диоклијски Методије, уз множину свештеника, хвала Богу и народа, и за певницом, уз наше мало стадо и неколико богослова са својим професором појања, оцем Никитом. Лепо, и лако. Као да није архијерејска. У таквој старини, светињи, међу кивотима старијим од нашег памћења, ликовима живих светих, мати Харитина – чуваркућа нашег патријарашког трона са својим јатом и добрим људима – дародавцима, приредила нам је дивну славску трпезу.

На жалост, недостајало је времена, па смо у журби некако стигли да се певањем тропара „потпишемо” у свакој цркви, а особито пред чудотворном, златокићеном, Красницом Пећком.

БАЊСКА

„Призренске цркве под, дечанске цркве, пећке припрате, ресавско писаније, бањско злато - не налази се нигде" каже се у неком старом родослову; траг ресавских писара нам сад није био успут, а пошто смо претходне дивоте обишли, ред је био да обиђемо и гробну цркву највећег задужбинара којег ће манастир Бањска прославити за који дан од нашег доласка. Пре неку годину овај манастир нам је био прво одредиште у доласку, а сада смо се њиме поздравили са светињама изворишним. Радује што се пуно изградило, пре свега читав гостински конак (већ смо бацили око на могућности које нам отвара) па улазна капија и нова трпезарија. Игуман, Призренац и имењак свог славног претка, Данила Бањског, нам је приповедао о подизању цркве кроз векове. Бањско злато одавно се преселило у предање, али зато злата вреди труд и обнова Милутинове цркве, народ који помаже, Богородична икона која и овде милост излива.

Оцу Данилу желимо да, за његова вакта, ова црква дочека повратак свог Краља из туђине.

***

Певало се и појало, читавим путем. У бусу – слободним стилом, уз несебичну подршку Џонијеве фруле којом га приликом похваљујемо! У црквама – тропаре светима које смо у фрескама и кивотима сретали и, што ми је посебно драго, један мали музички Србљак српским светима.

„… сви који се на овај дан окуписмо побожним песмама као цвећем главе своје окитимо, па преосвећеног Арсенија похвалама прославимо …”

На крају и на почетку – благодарни, уз „началствујушчег” св. Арсенија Сремца, Господу, Пресветој Богородици и светом благоверном Књазу Александру Невском што су нам и овом приликом отворили путе. Оцу Радивоју, што нас је примио, водио и предводио. И свима нашима доброжелатељима који су нас лепим мислима испратили.

Јесење боје су, као на гоблену, шарале крајолик плодне Метохије којим смо крстарили, сунце и ведрина, упркос другачијој прогнози, заштитнички наткриљени венци Проклетија … Бог зна колико слика и утисака је остало неиспричано; нек претекне и за следећи пут!

Догодине …

Ј. А. Тонић

ФОТОГРАФИЈЕ СА ПУТОВАЊА

НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ