УМЕСТО НАЈАВЕ ЗА НЕДЕЉУ ЦВЕТНУ

Моја генерација памти цртаће који су обележили наше детињство и чије реплике су чиниле неодвојив део наших прича. Таква једна ми данас паде на памет: „Карамба, како је кратак овај дан!” Док се окренеш, оконча се седмица и у њој кретање.

У Литургијском погледу, сваке седмице, имамо по дан мање. Мислим да се то зове „кување жабе”.

Прошле недеље написах да недеља пада у суботу. Томе подобно, ове пак седмице – Лазарева субота паде у петак. Први пут у животу колач за моју девојачку славу (пошто је тата у аресту) однела сам у петак. У нас су и врбице јутрос освештали, и венчић, ено га, краси врата. Богу хвала на томе.

Гриц по гриц, заиста се време скраћује; рачунам, кад ала зине да прогута и Страсну седмицу са Великим Петком и Васкрс приде – намириће се ваљда. Но, знамо, да од тога нема ништа - нема оног који Победитеља смрти може надиграти. О томе – више у следећем наставку.

„Душеполезну савршисмо Четрдесетницу!”, јутрос смо певали. Следи још једна, бурна, кључна, критична, преломна, страдална седмица, баш као што нам свакодневно слуте са свих нивоа обавештавања, и овог пута су стварно у праву.

Него, минуше Василијеве Литургије а не напевасмо се „О, Тебе радујетсја” – уместо уздаха, прилажем омиљену обраду омиљеног греческог напева дивне химне, коју смо чак некад, баш давно, и певали. Занемела сам како ових петоро (5) певача отпеваше.

Као дивно одмориште пред коначни заплет којим ће дисати сваки час од Понедељка надаље, освануће сутрашњи дан и, у њему, победоносни позив: „Лазаре, устани!” – предукус обрта који ће, седам дана потом, окренути ток историје рода човечијег. Природа се радује, јоргован је напупео, трешња већ и развејава белином своје цветове, врба се савила да дочека смиреног из мертвих Васкрситеља на магаренцету пристиглог, „ангелов хваљеније и дјетјеј воспјеваније …” Ослушнимо радост велику Цветне недеље, охрабримо се и оснажимо за дане које долазе.

И, као што мудро вели свети Теофан Затворник …

„Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: „Распни га“! И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!”

Дејство шесто, у којем „домаћа црква” постаје и „клијет” наша и сад стварно, морамо и пропевати и прослужити како знамо и умемо. Кретање и није толико значајно ако ДВИГ не зауставимо.

„Благословен Који долази у име Господње!”

„Све ово Господ види и трпи”. Па зар ми да ропћемо?

Ј. А. Тонић

ЛАЗАРЕВДАН, ЦВЕТИ И ДРУГЕ ПРИЧЕ