У Србији се крајем XIX века формирала грађанска класа, развија се капитализам, јачају трговина, банкарство, индустрија, рударство. Краљевина добија мрежу железничких пруга, а у земљу и странци улажу свој капитал. Економски напредак учинио је да су последњих деценија XIX века у Београду већ живели трговци, банкари и индустријалци који су располагали милионским капиталом и који су могли бити и често су бивали донатори, ктитори, патрони и добротвори јавних грађевина, али и цркви.

Јак печат укупном друштвеном и културном животу и лику Београда, већ дуже време, давали су добротвори из грађанског слоја – Миша Анастасијевић, Илија Коларац, Сима Андрејевић Игуманов, Никола Спасић, Лука Ћеловић. Током прве половине XIX века ктитори цркви у Србији најчешће су били припадници владарских породица. Крајем века као ктитори све се чешће појављују богати појединци, трговци, али и интелектуална елита и грађанство уопште.

Тутори цркве Светог Александра Невског током девете деценије XIX века били су трговци, индустријалци, занатлије из породице Кумануди, Шонда, Кики и други.

За време балканских ратова и пред Први светски рат, као приложници цр кви Светог Александра Невског јављају се, уз београдску Општину, разни еснафи, на пример еснаф баштовански. Становништво Дорћола, међу којим најпре треба тражити будуће донаторе за цркву у овом крају, било је национално разнолико и након Првог светског рата, као и у XIX веку. На Дунавском крају дуго се задржало и турско становништво, уз Србе, Цинцаре, Грке, Бугаре, Румуне, у сиротињским сокацима живели су Цигани. Управо у овом делу Београда, све до Другог светског рата, и даље је била највећа густина насељености Јевреја о чему сведоче “јеврејски” називи улица – Јеврејска, Израиљева, Аврамова, Мојсијева.

По исељавању турског живља 1867. било је све више Јевреја у Јеврејској мали на Дорћолу, око старе синагоге, крај Дунава. Касније се јеврејски живаљ шири ка центру града и подиже нову синагогу у улици Цара Уроша изнад Душанове. Јевреји, Сефарди, у Београд су се досељавали од 1521, бежећи из Шпаније.

Они су се, сачувавши свој архаични шпански језик, често опредељивали да су Срби Мојсијеве вере. Касније су у Београд долазили и Ашкенази из Немачке и Аустрије.

Од 1869. Јевреји су позивани у српску војску. Краљ Милан их је примао у своју гарду. Јевреји су држали бројне радње у Александровој, Васиној улици и на Јовановој пијаци. Власници зграда на Дорћолу били су Јевреји Рубин Фархи, Аџамила Коен, Нети Леви, Арнестина Амар, Ривка Меворах, Клара Тајтацек, Нисим Тајтацек, Самуило Коен, Марко Абрахам, рабин др Исак Алкалај, Бенцион Були и многи други.

У тихим дорћолским уличицама, у приземним кућама, живели су учитељи, професори, чиновници, трговци, занатлије, радници. Богатији свет живео је у улицама изнад Душанове, у Јовановој, Јевремовој, Страхињића бана. Ипак, за Дорћол су била везана и имена богатих Београђана, нарочито после Првог светског рата када се овај крај индустријализује и када га полако напуштају уметници, певачи, боеми, знатлије. На углу Цетињске и Скадарске улице радила је велика Пивара Игњата Бајлонија, познатог власника млинова у Србији. У Пиштољ мали, дивљем, сиротињском, често од Дунава плављеном насељу аласа, радника печалбара, царинских стражара, чувара обале, незапослених, носача и таљигаша – никлом на некадашњем ђубришту изрованом аустријским гранатама током Првог светског рата, на обали Дунава, подигнута је чувена фабрика какаоа, чоколаде и бомбона Косте М. Шонде.

После рата, у пострадалом Београду, новој престоници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након расписивања конкурса за израду генералног плана изградње и проширења 1921, у коме ће се Дунавском пристаништу дати велики значај, док је довршавање регулације и насељавање Дорћола трајало до 1923. године, обнова изградње цркве Александра Невског није могла започети пре средине треће деценије, вероватно и из економских разлога, односно због материјалног стања будућих добротвора.

Осим становништва тешко погођеног ратом, и београдска привреда у целини за време Првог светског рата претрпела је велику штету. Пиваре Вајферта и Бајлонија, Шондина фабрика – биле су опљачкане и оштећене, а до њихове обнове и пословног процвата доћи ће тек кроз неколико година, око 1925. када су нова монетарна политика и оснажени курс динара то омогућили. Прва година са нешто већим прилозима уписаним у књигу приложника дорћолске цркве била је тек 1920; верници су тада углавном давали прилоге у стварима –чирацима, иконама, намештају и тканинама.

Василиј Михајлович Андросов, Пера Ј. Поповић - Пројекат приземља цркве Светог Александра Невског, август 1926.
Василиј Михајлович Андросов, Пера Ј. Поповић – Пројекат приземља цркве Светог Александра Невског, август 1926.

Као добротвори и приложници цркве Светог Александра Невског, на мермерним плочама постављеним у храму, уз чланове црквеног одбора за из градњу храма Светог Александра Невског, помињу се – рентијери, индустријалци, трговци – Милан и Милева Банић, Ставра, Роксанда и Божа Трпковић, Светозар и Персида Стојадиновић, Јован Јовановић, Игњат Бајлони, Ђорђе Вајферт, Сава, Влада и Ђорђе Генчић, забележена су и имена из породице Леко, професори Владислав Тителбах, Андра Стевановић, као и бан моравски, Ђока Несторовић, епископи Битољски – Јосиф, Охридски – Николај и епископ Митрофан, министри Коста Кумануди и Павле Маринковић, председник Општине београдске – Милан Нешић, судија Апелационог суда Таса Кузмановић, директор банке Михајло Драгићевић. На овим списковима срећемо и име руског царског генерал-мајора Василија Александровича Раткоа са супругом Аделаидом и Андреја Бољшакова.

Нижу се приложници – занатлије, војна лица, свештеници, учитељи, инжењери, пензионери, студенти, али и удружења као – Народна одбрана, Удружење резервних официра и ратника, Удружење четника, Удружење ратних инвалида, Савез Сокола Краљевине Југославије, Аеро клуб “Наша крила”, Одбор за подизање споменика на Куманову, Београдско женско друштво, Друштво Српска мајка и установе као – Народна банка, Чиновничка банка, Београдска задруга, Графички завод “Народна мисао” и други.

Слично периоду 1891–1895, као приложнике за дорћолску цркву срећемо и Јевреје, иначе бројне становнике Дорћола. На пример, ограду око споменика борцима палим у ратовима за слободу Србије и Југославије храму Александра Невског даровао је Марко Штајнер. У списковима приложника, током двадесетих година, срећемо имена као Моша Калдерон, Аврам Катаривас, Аврам Атијас, Моша Медина, Давид Ешкенази, Берта Штајнер, Мојсије Стојковић, итд. “Један је Бог и ваш и наш. Црква је светиња и ваша и наша и свих, ви помажете наше синагоге, а ми ваше цркве” – рекао је трговац Марко Штајнер прилажући за дорћолски храм.

 

Грађани Дорћола као приложници цркве Светог Александра Невског пре и после Првог светског рата
Tagged on: