По завршетку рата црква се постепено враћа нормалном животу. Материјална оскудица и тежак положај цркве у новом комунистичком режиму, ограничили су грађевинске захвате и оправке које су се могле предузимати, иако је Црква још за време Другог светског рата располагала некретнинама и извесним капиталом, чак је могла материјално да подржи неке од установа у Београду.

На самом почетку шесте деценије XX века долази до смене на патријарашком престолу СПЦ, Црквом 1950–1958. руководи патријарх Викентије.

Теразије 1945. године
Теразије 1945. године

Почетком шесте деценије сређивана је црквена библиотека дорћолског храма, води се књига инвентара. У мају 1951. завршавало се инвентарисање црквене библиотеке. Билиотека се полако и увећава – следеће, 1952. године Агнија Рашић је оставила педесетак књига црквеној библиотеци, а септембра 1952. за библиотекара управе парохије Светог Александра Невског, у складу са одлуком патријарха, био је изабран протојереј Никола Трајковић.

Црква се и у наредним деценијама старала, у складу са могућностима и о својој библиотеци, набављала је књиге у складу са препорукама Архиепископије београдско-карловачке, а старе књиге су и коричене.

Донета је и одлука о систематизацији и уредном чувању црквене архиве. Одлука о уређењу црквене архиве и начину вођења документације убудуће свештенство је донело на седници 18. септембра 1954. године.

Од септембра 1953. године, у складу са одлуком Српске Православне Цркве и у храму Александра Невског отпочела је верска настава. С друге стране држава се стално рестриктивно мешала у живот Цркве у том периоду. Тако су, у другој половини шесте деценије, цркве добиле распис којим се од свештеника тражи да се у проповедима држе искључиво јеванђељских тема, за кршење овог правила свештеници су били кажњавани епитимијом.

Црква Светог Александра Невског, је од бомбардовања током Другог светског рата, просторије за своје канцеларије у којима је требало да се састаје свештенство и доноси одлуке важне за храм, узимала под кирију. Свештенство храма Светог Александра Невског одлучује да се седнице одржавају чешће, односно једном месечно, како би се и рад на побољшању живота цркве и парохијана интензивирао. Осим свештенства, у животу цркве, у доношењу важнијих одлука везаних за изглед храма, учествују и парохијани, односно мирјани, домаћице, пензионери, службеници, превозници – као чланови црквене управе или Верског добротворног старатељства.

Из записника црквених седница и закључака и одлука који се доносе могу се пратити различити детаљи везани за богослужење и развој свеукупног литургијског живота, од крштавања, паљења свећа, до распореда икона у храму.

Крајем 1952. године исповедаоница цркве Светог Александра Невског је оспособљена и за вршење обреда крштења. У овом периоду за обред крштавања обезбеђена је извесна приватност у одвојеној просторији храма, док се данас, на пример, обред крштења врши у наосу храма.

У децембру 1952. свештенство храма усваја одлуку, а она је прецизирана и октобра 1955, о померању чирака за паљење свећа из солеје ка источном пару стубова како би се избегло мешање народа који пали свеће и свештеника који служе испред иконостаса. Дакле свеће су се палиле пред иконостасом, а од 1952. у самом средишту цркве, у источном делу солеје.
Октобра 1955. расправљало се и о положају целивајућих икона Богородице и Христа. Протојереј Георгије Беренђија се 1952. залагао да се ове иконе одмакну од иконостаса у источни део солеје, а то је поновио и на седници у октобру 1955. године, док је прота Никола Трајковић заступао став да се ове иконе одувек у православним црквама држе поред иконостаса. Ово мишљење је на следећој, новембарској седници и преовладало. Тако је, донекле, верницима ограничен приступ иконостасу и њихово кретање је из источног, померено ка западном делу храма.

Јануара 1955. године свештеници у Записник својих седница уносе податак о набавци стихара за ђакона и закључују да је потребно набавити и свештеничка одјејанија. Материјални положај цркве је очигледно био веома скроман, па су и овакве редовне набавке биле значајне за храм.

Крајем педесетих година ХХ века, што се поклапа са доласком патријарха Германа (Ђорића) на чело СПЦ 1958, број приложника храму се, изгледа, повећао, што се може закључити из потребе да се израде и на зидове храма монтирају нове плоче на којима би се исписивала имена нових донатора и добротвора, а имена на овим плочама уписивана су и у каснијим деценијама. Две нове мермерне плоче биле су монтиране 1971. године у време појачане активности на улепшавању храма и веће донаторске делатности верника.

На својој седници 22. марта 1960. свештенство Александро-невске цркве се званично упознало са национализацијом црквене имовине и разговарало о потребама њене заштите.

Црква Светог Александра Невског од завршетка Другог светског рата до краја осме деценије ХХ века