Јавила се потреба да се поново оправи дрвена конструкција и препокрије главна купола цркве и звоника. Посао је обавило предузеће Мираж (директор Милорад Зорић), а о томе је известио отац Љубивоје Жикић, заменик протојереја Љубодрага Петровића.

Ујесен 1991. цркви Александра Невског, односно оцу Љубивоју Жикићу, који је сматрао неопходном замену крстова на цркви, вајар Драгутин Петровић из вајарског атељеа Византија, поднео је понуду за израду два нова бронзана крста прекривена легуром у боји злата заштићеном течним стаклом (висока око 2 метра, са куглом од око 40 cm и на постаменту од 30 cm), за куполу и звоник храма, према пројектима проф. др Драгомира Тадића и Александра Дерока, који су радили консултујући чувеног византолога академика Георгија Острогорског. Била је предвиђена посебна обрада крстова како би се зраци светла преламали кроз призму и стварали ефекат бљеска.

У марту 1992. године, уз велике материјалне проблеме, када је инфлација обезвређивала сва прикупљена средства, вршене су оправке крова звоника храма. Мења се дрвена конструкција звоника и централног кубета. Кровови су обложени бакарним лимом. Поново је ангажовано је приватно предузеће Мираж из Обреновца.

И даље се, у складу са могућностима, улагало и у храм. Црква је почетком 1995. поручила котао за топловод.

У јесен 1997. настављени су различити радови на одржавању храма. Планира се поправка крова, темеља, фасада, прање фасаде, замена стакала, санирање терена око цркве. Предвиђа се и поправка крстова на храмовима, као и пресликавање живописа у олтарском простору.

Од јуна 1997. радило се на поправци крова, кречењу фасаде и ентеријера, бојењу дрвенарије и радијатора старог парохијског дома. Сређиване су топловодне инсталације, које нису деценијама радиле и у парохијски дом је смештена подстаница за централно грејање у цркви и парохијском дому. Исте године у храму су инсталиране нове топловодне инсталације и црква је прикључена на централно грејање.

Црква Св. Александра Невског, прва деценија 21. века (поглед са југо-источне стране)
Црква Св. Александра Невског, прва деценија 21. века (поглед са југо-источне стране)

Приликом радова на топлификацији цркве 1998. испод западног травеја храма откривен је простор непознате намене који је 1999. искоришћен као магацин за свеће.

У западном делу цркве, у јужном делу припрате уграђен је 1999. године теретни лифт фирме Grossi Engenering (Божидара Аџије 8) за пренос пакета свећа из подземне просторије у храм, одговорни пројектанти су били инжењер машинства Слободан Јанковић и инжењер електротехнике Слободан Пејић.

После храмовне славе 1997. постављене су скеле за чишћење фасада водом под притиском. Започета је рестаурација крова на храму 1998. године.
У то време, 1998, откривено је да црква тоне због подземних вода. Рађено на поправци сокла на фасади храма.

Током 2000. године вршене су поправке дотрајалих електричних инсталације у цркви, поправљена су звона али и канализационе инсталације. Уз помоћ скупштине града храм је осветљен споља.

Лета 2001. кречи се исповедаоница и галерија за хор у цркви, уклоњен је итисон са пода храма.

***

Током последњих година ХХ века старешина храма Александра Невског, отац Љубодраг Петровић настојао је да за храм добије честицу моштију светог патрона храма. Делић моштију Светог кнеза стигао је у београдски Александро-невски храм из цркве Александра Невског у Новосибирску. Тако је историјат развоја и бурна судбина једне руске војничке капеле и једног београдског храма заокружена и затворен је историјски круг.

Везе са Русијом, из које је још у XIX веку, стигла војничка капела Александра Невског и задржала се у Београду, није прекидана, током рата 1999. године из храма истог Светитеља у Новосибирску, српским верницима, преко цркве Александра Невског у Београду, на поклоњење је послата икона Богородице Казанске.

Протојереј Љубодраг Петровић крајем 1998. одлази у пензију, а на месту настојатеља храма наследио га је Милан Д. Миловановић, док је патријарх Павле руковођење верском наставом и управу Мисионарском школом поверио прото-намеснику Ваји Јовићу.

На место старешине храма, по одласку из земље оца Милана Миловановића, 2001. године долази протојереј Вајо Јовић.

Црква Св. Александра Невског и нови парохијски дом 2012. године (поглед са источне стране), фото: Рајко Каришић
Црква Св. Александра Невског и нови парохијски дом 2012. године (поглед са источне стране), фото: Рајко Каришић

Градња новог и већег парохијског дома, према првобитном идејном пројекту архитекте Петра М. Миловановића, започела је 19. маја 2002, а освећење новог парохијског дома је извршено 12. септембра 2003. године.

У згради новог парохијског дома смештене су црквене канцеларије и Мисионарски центар, у коме се свакодневно организују разноврсне активности црквено-духовног садржаја.

Одржавање и украшавање дорћолског храма се наставља. 2008. године дуж Душанове улице, у порти дорћолске цркве, изграђена је продавница и капела за паљење свећа, у току су припреме за поновно осликавање цркве, а мисионарски дух, штампање духовне литературе, васпитавање православне омладине, помоћ невољнима – идеали су које је још Одбор за градњу цркве Светог Александра Невског, средином треће деценије ХХ века, оставио у аманет данашњем свештенству дорћолског храма и које оно са љубављу и преданошћу негује и преноси младим поколењима.

Црква Св. Александра Невског, прва деценија 21. века
Црква Св. Александра Невског, прва деценија 21. века
Црква Светог Александра Невског од краја девете деценије ХХ до почетка друге деценије ХХI века