Тешко је прецизно установити када је црква одлучила да нови дорћолски храм поново посвети руском светом кнезу, Александру Невском, али чињеница је да се још у лето 1912. године, као паралела новој софијској цркви Светог Александра Невског, у Српској Цркви истиче потреба за монументалним храмом српском Светитељу Сави. Јавности се и даље не скреће пажња на судбину београдске цркве Светог Александра Невског.

У овој фази развоја и настанка данашње цркве Светог Александра Невског, посвета храма, односно име његовог патрона, очигледније но у периоду око 1909. године, везује се за владарску породицу Карађорђевића, односно краљевог сина, Александра.

Однос престолонаследника, касније краља, Александра према Русији, нарочито царској Русији, карактерише став новоформиране Краљевине СХС чијом је политиком Александар Карађорђевић руководио, према Совјетском савезу. Јован Миланковић је био последњи српски дипломата у Русији, у време када је Краљевина СХС била једина држава која је признала Владу врховног управитеља адмирала А. В. Колчака (новембар 1918 – јануар 1920), а дипломатски односи са СССР-ом су тада прекинути и обновљени су тек много после Александрова смрти у предвечерје Другог светског рата јуна 1940. године.

Тешко је тачно одредити и тренутак када је Српска Црква одлучила да дефинитивно напусти водом начете темеље храма на плацу у Добрачиној улици број 41. Сигурно је да је породичну кућу, искористивши зидове, које су градитељи цркве подигли, нови власник земљишта подигао тек 1924–1925,  ипак могуће је да се то десило 1912. када је почела градња дорћолске цркве на новој локацији, али могло се догодити и још раније, у периоду између 1905. и 1912. године.

Продат је плац, почетком десете деценије XIX века купљен од Светомира Николајевића, и купљено је ново земљиште на раскршћу Душанове и данашње Француске улице, на углу тадашњих улица Водничке и Видинске, недалеко од, 1862. године срушене, Видин капије шанца који је опасивао Београд. Некада је тај део града, између Позоришне, Душанове, Доситејеве и Гундулићевог венца, кварт у коме се налазила кафана Две буле, припадао Живку Давидовићу.

Црквена порта заузела је сквер сличан тргу уоквирен Скендербеговом и Доситејевом, на раскрсници са улицом Раденичком/Радничком, у Душановој данас са бројем 65.23

Црква је подизана на тлу које је настало као речни нанос. На том терену на дубини од пет метара, у иловачи, нађена је римска калдрма, а на месту будућих стубова, носача куполе, ђаконикона и осталог дела олтарског простора, постојале су раније ископане јаме.

* * *

У име краљевске породице освећењу темеља новог дорћолског храма, присуствовао је престолонаследник Александар који ће постати добротвор цркве, односно њен донатор и ктитор. Престолонаследник је том приликом сâм положио камен темељац цркви у Дунавском крају.

У присуству престолонаследника Александра, као изасланика краљевог, и руског посланика Хартвига, дакле личности које на политичку сцену Београда и Србије ступају 1909. када се поново размишљало о наставку градње дорћолске цркве, те председника српске владе и председника Општине, Ђоке Несторовића, митрополит Димитрије, уз саслуживање свештенства, 12. маја 1912. године, пред многобројним окупљеним  грађанима, освећује  темеље нове  дорћолске  цркве поново посвећене Светом Александру Невском. Тутор храма тада је био бакалин,  Драгутин Калушић. Само четири месеца касније освећен је довршени храм Светог Ђорђа на Опленцу.

Некако у исто време, пре почетка Првог светског рата, краљ Петар ће присуствовати и освећењу нове синагоге, такође, на Дорћолу, у улици Цара Уроша.

Враћање посвете дорћолске цркве Светом Александру Невском и нова, трећа локација храма у Дунавском крају