УЧЕШЋЕ НА ФЕСТИВАЛУ „КОРНЕЛИЈЕ” - УТИСЦИ

24-25. март 2018.

Свечано отворен фестивал Корнелије у Сремским Карловцима

Извештај, преузет са сајта Епархије сремске упознаће вас са важним чињеницама о историјату, учесницима и организацији овог Фестивала, посвећеном првом нашом школованом композитору, великом посленику на пољу црквене музике – Корнелију Станковићу.

Ја ћу га ипак допунити – што неким детаљима у вези са првим даном, што нашим активностима другог дана боравка у овој инспиративној вароши, препуној историје.

Имам утисак да смо отпевали не један, већ неколико програма – будући да смо певали на две службе (васкрсној вечерњој служби са петохлебницом и сутрадан, на Литургији) и у два наврата, програм који смо за ову прилику спремили; прве вечери, представивши се двема композицијама, као гостујући хор у ревијалном делу који је претходио такмичењу а сутрадан​ ​, у старинском и свечаном амбијенту свечане сале Карловачке гимназије, на концерту којим је Фестивал и заокружен, где смо наступили уз „домаћи” хор – Октет Саборне цркве са диригентом Милом Латиновић.

Најпре смо певали на вечерњој у Саборном храму Светог оца Николаја, заједно са Октетом који поји при овом Храму. Тако распевани, наступили смо у ревијалном делу прве фестивалске вечери (Д. Млађеновић: Кондак Крстопоклоне недеље, руски напев: Први икос из Акатиста и Возбраној војеводје, ипатјевског напева). По завршетку свих осам такмичарских наступа, моја маленкост је добила задужење да усклади извођење, за ову прилику аранжираног тропара Светим трима српским јерарсима (А. Раденовић), у здруженом наступу свих хорова – учесника Фестивала. Не знам колико је тачно певача било, али извесно – никада нисам стајала испред толико распеваних грла.

У ишчекивању резултата рада жирија, неколико хорова се представило световним композицијама – ми смо отпевали наша „Пећка кандила”.

Штета што хорови учесници нису имали више прилике за упознавање, дружење, разговор, учествовање у Округлом столу … Тим пре смо захвални организаторима јер су нам пружили прилику да, када су други хорови морали да пођу на пут, ми смо одшетали до нашег конака – симпатичног и уредног места, Еколошки центар „Радуловачки”.

„Украден” сат те ноћи смо надокнадили пречанском праксом да Литургија почиње у 9:30, па смо бодри дочекали ледено, ведро пролећно јутро и архијерејску службу. Велико је задовољство и сасвим посебан осећај певати у богатој акустици Карловачке саборне цркве, окружени мноштвом бисера архитектуре, иконописа, дубореза, репрезентативних представника епохе за многе монографије и енциклопедије.

После службе смо, захваљујући нашем љубазном домаћину – доскорашњем карловачком Богослову, а сада студенту Богословског факултета, Душану – као и његовом старијем колеги Ђорђу, добили прилику да обиђемо Ризницу музеја СПЦ у Владичанском двору. Заиста – ризница великог броја сведочанстава трајања и страдања и уметничког стварања нашег народа на територији Карловачке митрополије, али и другде.

Боравак у Карловцима не би био потпун без ручка у Богословији, са Његовим Преосвештенствем Епископом сремским господином Василијем у челу трпезе. За ручком су нам се придружили и чланови Хора „Сабор српских светитеља” из Бање Ковиљаче, са диригентом ђаконом Зораном Кокановићем, који су били смештени, и Литургију отпојали у манастиру Велика Ремета. „Цветни” мени пре Цвети, као и незаборавна лења пита (а о вину и да не говоримо …) у богословској трпезарији, натпевавање наша два хора после ручка, разгалило је мирно недељно поподне у школској трпезарији.

И Хористи из Бање Ковиљаче су после ручка отишли својој кући, па је права је штета што трибини са увек актуелном (и важном) темом „Карловачко појање – савремено стање и перспективе” није присуствовало више хоровођа, па и хорских певача. Поред оца Јована Милановића, старешине Саборне цркве говорили су и Вера Царина, Предраг Стаменковић (чланови жирија), прота Славко Зорица (инспектор Богословија), наш ђакон Бранислав као и војни свештеник новосадски.

Замисао оца Јована је свакако добра, али о значају и посвећености том великом нашем наслеђу, најпре је потребно да се обавестимо и освестимо ми који се на разне начине и кроз разне сегменте, том нематеријалном културном баштином и бавимо. Тек онда ћемо моћи да уверимо друге, а затим и да деламо по свим питањима која јесу дотакнута на овој трибини – неговање, мисионарски значај, преношење, учење, истраживање …

Надам се да смо нашим малим концертом у сали најстарије Гимназије на овим просторима (1791), у отменој акустици, за пултом старим преко 140 година, дочарали публици оно чиме се као црквени хор бавимо и доказали да песме које чине нашу појачку „свакодневицу” могу да буду и концертно изведене. Мој лични утисак је, као да сам по први пут открила лепоту и другачији звучни „отисак” неких композиција  - од којих већину певамо или сваке недеље или редовно, о Празницима.

Уследио је коктел у библиотеци, заиста као из неког филма који дочарава атмосферу минулих векова.

Много смо захвални старешини Саборне цркве, оцу Јовану Милановићу, за којег се испоставило да је, не само долазио у Невски у време својих студија, већ и ишао са Хором на једно од ретких наших путовања ван Србије (Софија, 2002); као и уметничком директору Фестивала Мили Латиновић која нас је и позвала и омогућила да по први пут наступимо на Фестивалу чији је циљ окупљање црквених хорова и неговање дела Корнелија Станковића.

Нарочито смо благодарни на ангажовању ученика – богословаца и гостопримству које је најстарије клирикално училиште, Карловачка Богословија (1794) пружило не само нама већ и свим такмичарским хоровима којима су учионице стављене на располагање за припрему за наступ.

О. Јован нас је и даривао књижицама „Саборни храм и Ризница музеја Српске православне цркве у Сремским Карловцима” као и вредним поклоном за библиотеку Хора и Храма, обимним монографијама „Споменица Владичанства сремског”.

Све у свему, један неочекиван, пријатан али и радан предах у нашем великопосном путовању ка Празнику над празницима.

Ако сам што пропустила, певачи – допуните!

Ј.А. Тонић

Фотографије

УЧЕШЋЕ НА ФЕСТИВАЛУ „КОРНЕЛИЈЕ” – УТИСЦИ