У ТАТАРСКОЈ ХОРДИ ПРЕД КАНОМ БАТИЈЕМ

Живот у ропству под Татарима, притискао је руске људе бременом на које нису навикли; они се још нису привикли на своју невољу, нису се саживели са својом тугом. Стид беше на руској земљи: унизише Татари руску славу, погазише руску част.

И управо у ова тешка времена, као да је звезда светла засијала из Великог Новгорода, као да се проби кроз црне облаке јасно сунце. Александар утеши руско срце, на свежу рану намаза он мелем лековити. Сви га помињаше по добру, одасвуд му стизаше топли поздрави.

1249. године умро је отац Светог Александра, Јарослав Всеволодович, на повратку из далеке Татарије. Како је познато, умро је он смрћу насилном, тачније беше отрован, оклеветан пред татарским каном од стране неког издајника Фјодора Јарославича.

Бољари довезоше тело његово у Владимир. Дознавши за то, Свети Александар одмах пожури онамо, да га оплаче са сродницима.

У то време руска земља беше подељена на неколико области. У свакој од њих управљаше одређена лоза кнежевска. Најстарији међу обласним (феудалним) кнезовима називаше се велики кнез.

После смрти Јарослава Всеволодовича, великокнежевски престо заузе брат покојног кнеза, Свјатослав, и раздели области на управљање својим братанцима.

Свети Александар остаде, као и раније, Новгородски кнез. Не тражећи корист, и увек чинећи оно што је достојно за своју свету душу, побожни кнез Александар беше задовољан својим феудом.

Његов стриц Свјатослав и млађи брат Андреј нису мислили тако. Они су видели какву славу ужива Св. Александар и уплашили су се да ће он употребити то у своју корист. И да би учврстили свој положај, упутише се они у хорду, код кана.

А Свети Александар, одавши последњу почаст родитељу, врати се у Новгород.

Св. Александар Невски у татрској хорди пред каном Батијем
Св. Александар Невски у татрској хорди пред каном Батијем

Али, убрзо је Светац морао да се покори варварима. На несрећу руску, слава о Александру Невском, која се рашири од мора Варјашког (Балтичког) све до Понта (Црног), чак и са друге стране мора Варјашког, до самог Рима, дође до ушију и свирепог освајача руске земље, кана Батија.

И он хтеде да види Александра. После погрома Кијевске Русије, готово сви кнезови путовали су у Хорду, само кнез Александар никада не беше тамо.

Грозни Батиј му посла наређење да дође код њега, и у Велику Хорду, код великог кана.

„Знаш ли ти“ ‒ писао је кан Батиј Светом Александру ‒ „да је Бог покорио мени многе народе. Зар ти једини да се не покориш? Ако хоћеш да сачуваш своју земљу, дођи да ми се покло- ниш.“

Св. Александар није ни помишљао да се противи Татарима. Он је схватао, да је борба са њима, који већ претворише већи део руских земаља у рушевине, била у том историјском тренутку немогућа.

Због малобројности и сиромаштва руског живља тешко беше да се оружјем ослободе њихове власти.

Додуше, у хорди је страдао и његов отац… Иста таква судбина је могла и њега да задеси… Али, смрти се он није плашио. Теже од смрти било је њему, који победи толике непријатеље да изјави понизну покорност кану, који га чак и не покори снагом оружја.

Али, Русија је била за Александра драгоценија од свега. Он је знао, да ће његово одбијање донети Русији нове невоље. И смиривши у себи свако лично осећање, он се упути у хорду код Батија и у Татарију, код великог кана.

Ради добра отаџбине он пође и да се понизи, жртвовавши свој мир, породичне радости…

Оснаживши се молитвом и добивши благослов епископа Кирила, Св. Александар се опрости са породицом и народом и крену на пут…

Велика слава га је већ пратила. Татари и нехотице са уважавањем гледаше одважног руског кнеза, који их изненади својим достојанственим изгледом.

„Ћутите!“, говориле су, умирујући децу, која су плакала, „жене моабитске“ ‒ „ево иде велики кнез Александар.“

Међу Татарима Александар Јарославич сретао је и своје сународнике, који се мучише у ропству. Милостиво срце његово испуњавало се жалошћу, али он није могао да им помогне.

Код Татара беше овакав обичај: оне који су долазили код кана слали су код жреца, који их је терао да пролазе између две ватре ради очишћења од злих чини, а исто тако терао их је да се клањају сунцу и огњу.

Ове обреде морао је извршити и Св. Александар. Побожни кнез је знао да ће му одбијање извршења ових обреда донети смрт. Неки од руских кнезова већ претрпеше због тога мученичку смрт…

Са друге стране, кан се могао прогневити због одбијања на цео Руски народ. Свети Александар се пред свој одлазак саветовао о томе са Светитељем Кирилом.

Он га убеђиваше тада да се не повинује паганским обичајима. „Онај ко изгуби живот свој за Христа и Јеванђеље добиће живот вечни. Немој следити малодушне“ ‒ говорио је он кнезу ‒ „шта год да ти се догоди, ти претрпи муке, као добар војник Христов“.

И када му Батијеви жреци предложише да изврши ове обреде, Александар одлучно одби да се повинује њиховим захтевима.

„Ја сам Хришћанин“ ‒ с одлучношћу рече он татарским властима ‒ „и не приличи ми да се клањам идолима. Поклонићу се Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу Једноме, у Тројици слављеноме, Ономе који је створио небо и земљу и све што на њима постоји“.

Храброст његова изненади жреце: „Смрт, смрт њему!“ ‒ повикаше они и пуни дивљег беса, и већ се спремаху за ново свирепо убиство.

Известише кана Батија о овом догађају и о храбрости Свечевој…

Прође неколико тренутака напетог ишчекивања…

Сви су мислили да ће Батиј наредити да се Св. Александар погуби, као што некада погубише Михаила Черниговског.

И шта се догоди?

На опште запрепашћење Батиј је наредио да не муче Александра извршавањем обреда…

„Да ли је Батиј горео од нестрпљења да што пре види славног кнеза, о којем је раније тако много слушао? Да ли је он, који и сам беше храбри војник, посебно уважавао Невског јунака, или је, можда, помислио да ће нова жртва пробудити сувише велику озлојеђеност у Руском народу?“ ‒ која је од претпоставки у датом случају највероватнија, тешко је просудити.

Злобно севнуше очи жрецима, када видеше жртву како им измиче.

Александар стаде пред лице Батија. Његов достојанствен изглед изненади кана. Батиј одмах схвати, да је пред њим кнез који далеко превазилази друге кнезове својом памећу и достојанством.

Самозадовољни осмех пређе преко његовог лица, када Александар Јарославич сагну пред њим своју главу.

„Царе, клањам ти се, зато што те Бог удостоји царства, али идолима се нећу клањати… Ја сам слуга једнога Бога, Њега поштујем и Њему се клањам“ ‒ храбро рече Александар.

Батиј се неко време дивио јунаку, и на крају рече, обративши се присутнима: “Истину су ми говорили: овоме кнезу нема равног међу кнезовима“… (Хитров, Св. благоверни кнез Алек- сандар Невски).

Ствар се не заврши поклањањем кану Батију. По његовом наређењу Александар, заједно са братом Адрејем, отпутова код великог кана, у само средиште Азије, у град Каракорум, јужно од Бајкалског језера.

Пут беше дуг и тежак. Морали су путовати по земљама непознатим, пустињским, подносити велику оскудицу, у табору кана трпети понижење и увреде.

Све то су поднели руски кнезови и срећно се вратили у Русију.

Велика је била радост у Новгороду, када се Свети Александар вратио са далеког путовања:

„Ево га сунце наше!“, говорили су сви са радошћу…

„Бог га је сачувао… Није била воља Његова да останемо сирочад“.

Одмах по доласку, Свети Александар, према своме обичају, пожури у храм да изрази благодарност Свевишњем за то, што га он Својом десницом сачува, као и Данила у рову лавовском, усред опасности за време путовања у далеке крајеве…

Новгородци, изгледа, нису могли довољно да се нагледају свога кнеза, и када Александар намери да се упути у Кијев, усрдно су га молили да остане код њих. Они нису желели поново да преживљавају већ једном проживљено узнемирујуће осећање бојазни за драгог човека. Дирнут њиховом везаношћу за њега, Александар остаде.

Убрзо се по граду пронесе вест да се кнез јако разболе, „и да беше болест његова тешка веома“. Сви су се дубоко потресли… Заборављени беху сви ситни и крупни интереси: сви су узне- мирено пратили ток болести.

Град је представљао дирљив призор: храмови су од јутра до вечери били препуни људи свих сталежа, који су се усрдно молили за оздрављење кнеза.

Али, не само у Новгороду ‒ свуда су узносили топле молитве Свевишњем за оног који беше нада руског народа. И Господ не одбаци молитве њихове: Александар оздрави од тешке болести.

У ТАТАРСКОЈ ХОРДИ ПРЕД КАНОМ БАТИЈЕМ