ТАТАРСКА НАЈЕЗДА 1237. ГОДИНЕ 

1236. године Александар постаде Новгородски кнез, а 1237. године са Истока почеше нападати руску земљу Татари, на челу са каном Батијем.

„За грехе наше“ ‒ по речима једног писца из XVIII века ‒ „посла на нас Бог народ немилосрдан, свиреп, народ који нема милости ни према лепоти младости, ни према немоћи старих, нити према деци. Дође безбожни Батиј са мноштвом војске татарске, стаде тражити десети део свега, и кнезова, и људи, и коња!“

Татари су били наказне спољашњости,“беху ружнији од свих људи“, имали су груба верска схватања и беше карактеристична за њих љута свирепост.

Не знадоше за милост, на хиљаде људи претукоше, мучише и побише, не марећи ни за пол ни за узраст. Незасита крвожедност њихова беше толика, да они испијаху крв из рана поробљеног непријатеља.

Чврсто бранише руску земљу јунаци руски… Земља је јечала од удара ногу и топота коњских копита… Одзвањаше ударци челика о штитове и шлемове; праскаше и ломише се копља… Крв се у потоцима проливала…

Но, нису могли издржати Руси пред многобројним хордама татарским – храбри беху побијени, а плашљиви се разбежаше у шуме непроходне.

И прође монголска хорда по свој руској земљи, из једног краја у други, уништавајући је готово до краја, рушећи храмове Божије, палећи градове и села и тражећи разоноду у убијању. Где они прођоше:

„Ни дете, ни старац не остадоше живи…

Не имаше ко да плаче

и не имаше за ким плакати…

Испод леда и снега лежаху промрзли,

На трави-ковиљу наги, искидани

зверима и птицама грабљивим,

без крста и гроба лежаху убијени…“

Рјазањ, Муром, Кијев, Чернигов и стотине других градова са њиховим областима допадоше огња и мача. Почетком 1238. године беху разорени Твер и Торжок.

Татари су већ били на мање од стотину врста од Новгорода…

Пламено се молио Господу, заједно са народом, Свети кнез Александар Невски за избављење од страшних и немилосрдних паганских варвара. И усрдне молитве његове услиши Бог. Од места званог Игњатов крст Батиј изненада крену да се повлачи. По предању, пут Батију пресече сâм „страшни Војвода Небеских Сила, архистратиг Михаило“.

По свој прилици, Бог је чувао Светог Александра Невског ради друге ствари.

Новгороду и Пскову, који се сачуваше од татарског погрома, у XIII и XIV веку претила је још и друга опасност, са друге стране. Готово истовремено са налетом азијских племена приближавала се нашој отаџбини не мање страшна и опасна, можда, чак, страшнија и опаснија претња са Запада.

ТАТАРСКА НАЈЕЗДА 1237. ГОДИНЕ