Убрзо по завршетку Првог светског рата, као одјек уједињења Јужних Словена и српских земаља 1. децембра 1918. године у Краљевину СХС, а самим тим и обухватања новом државом готово свих епархија Српске Православне Цр- кве, дошло је до промена и у црквеном животу нове државе. започети су прего- вори са Цариградском Патријаршијом о присаједињењу неких њених митрополија аутокефалној Српској Цркви. Марта 1920. преговори су успешно окончани, до- тадашњи митрополит Димитрије у септембру 1920. изабран је за патријарха срп- ског, а свечано васпостављање Српске Патријаршије одржано је на дан Сабора светих српских просветитеља и учитеља, односно, управо на дан преноса моштију Светог Александра Невског – 30. августа 1920. Четири године касније, 1924. године, краљ Александар је и устоличио патријарха Димитрија на престо српских патријараха у Пећкој патријаршији.

После рата, уз довршење Опленца, градњу Двора и дворске капеле, као и припреме за изградњу Савиначке цркве, краљ Александар се ангажовао и на обнављању Његошеве капеле на Ловћену, коју је 1916. срушила аустроугарска војска. Обнављање капеле у којој је био сахрањен Петар Петровић Његош, чији је потомак била Александрова мајка Зорка, био је један од приоритета краља Александра одмах после женидбе краљицом Маријом, а посмртни остаци Његошеви враћени су на Ловћен 21. септембра 1925.

Пројекат попречног пресека цркве Св. Александра Невског, из 18. септембра 1926. године
Пројекат попречног пресека цркве Св. Александра Невског, из 18. септембра 1926. године

* * *

Тек две године након окончања ратних сукоба, уз помоћ општине од пет хиљада динара и прилога цркви – Светог Марка, Светог Николе, Саборне и Вазнесенске, али и многих занатлија и власника радњи на потезу Славија – Теразије, које су за прилог молили свештеници капеле Светог Александра Невског, 1920. године, могла је бити утрошена већа сума новца за набавку протокола, за фарбање, лимарске и столарске радове, за поправку и набавку звона од 95 килограма, завеса и старих одежди од руских емиграната, а одабрана је и изградња звонаре, те је Дунавска капела 20. маја 1920. по наређењу власти могла поново наставити своју службу на “старом месту”, у дорћолској школи и то поново у једној од учионица. Капела Александра Невског је своје крсно име 1921. године, непосредно после смрти краља Петра и преузимања власти од стране регента Александра, прославила уз литију кроз парохије. После проблема око смештаја дечијег обданишта у учионици поред оне у којој се налазила капела 1922. године, 1923. уз помоћ “Братства Светог Саве”, на чијем челу се налазио свештеник Милан Ј. Путниковић, црквена слава била је свечано обележена. Домаћин је био пекарски трговац, Драгољуб Стефановић. Позивнице су биле упућене виђенијим грађанима, изасланику Двора и самом патријарху. Колач је био пререзан у школском дворишту, а ручак, уз пиће и свирку, потрајали су до вечери. Оваква прослава изазвала је незадовољство проте Томе Стојадиновића који се залагао за скромнију славу, док је отац Милан Путниковић као разлог за свечано славље наводио пропаганду идеје о подизању нове дорћолске цркве и велики прилог који ће капела Светог Александра Невског на тај начин стећи.

Подужни пресек цркве Св. Александра Невског, по пројекту из 1926. године
Подужни пресек цркве Св. Александра Невског, по пројекту из 1926. године

Година 1923. донела је капели Александра Невског повећање општинске помоћи, а 1925. стигла је и ратна одштета од осамдесет хиљада ондашњих динара. Свештенство је 30. августа 1925. сазвало грађанство и позвало на формирање одбора за градњу храма Александра Невског. У буџету цркве већ се налазила сума од две стотине хиљада динара.

Славска црквена литија тада је ишла до градилишта новог храма Светог Александра Невског на углу Душанове и Француске и ту је очитана молитва.

Судбина Дунавске капеле Светог Александра Невског после окончања Првог светског рата, и припреме за изградњу нове дорћолске цркве Светог Александра Невског