После унутрашње парламентарне кризе у Србији и оснивања коалиционе владе Стојана Новаковића, 15. марта 1909. године, старији син Петра I Карађорђевића, Ђорђе, темпераментна и нестабилна личност, вероватно под притиском круга бивших завереника у мајском преврату, одрекао се свога права на престо у корист млађег брата, двадесетогодишњег Александра. Превазиђена је и економска криза, француски, белгијски и енглески капиталисти почињу да улажу средства у српску привреду, а односи у спољној политици са Русијом све су приснији.

Краљ Петар са делегацијом државника посетио је Русију 1910. године. Закључено је да је Србији Санстефанским споразумом била нанесена неправда и да треба тежити приснијој сарадњи јужнословенских земаља и Русије, кроз формирање балканског савеза. Руски посланик у Београду у то време био је Николај Хартвиг.

* * *

Краљ Александар I Карађорђевић
Краљ Александар I Карађорђевић

Као и његов брат, тада престолонаследник, Ђорђе, и млади Александар Карађорђевић се школовао у Русији, у Петрограду, од 1905. године у Корпусу царских пажева. Како је оштра клима штетила принчевом здрављу, одлучено је да он током 1906. учи, под надзором руског професора, у Београду, па онда полаже испите у Русији. 3 Јуна 1907. године и поново 1908. одлази у Русију и са царевим одобрењем борави у апартману у Зимском дворцу.
Млади принц је провео романтичне ђачке дане у Русији, постоје подаци да је и младалачку љубав осетио према једној од руских великих кнегињица управо за време школовања у Петрограду. Можда није случајна подударност године 1909, када је Управа цркве тужила Београдску општину што не наставља давно обећану градњу дорћолске цркве Светог Александра Невског и пристанка Општине да се са зидањем на стави, са годином смиривања парламентарне кризе, превазилажења материјалних проблема, приближавањем са Русијом, али и чињеницом што је Александар Карађорђевић, чији је имендан, такође, био дан Светог Александра Невског, постао престолонаследник, а Николај Хартвиг, чији ће даљи живот бити судбоносно везан за Србију – царски изасланик Русије на српском двору.

На српском двору се посебна пажња придавала појединим верским празницима, међу њима и имендану, односно рођендану, краља Петра, који се држао поста и редовно одлазио на богослужења. Као потврда да су и српски краљ Петар, а тако, вероватно и његов син, Александар, мада не тако ревностан у присуству службама Божијим, држали до свог “имендана”, сведочи и чињеница да је Петар Карађорђевић камен-темељац породичне заветне цркве на Опленцу поставио на Петровдан 1904. године, а и крипту владарске лозе у опленачкој цркви посветио Светитељу чије је име носио – Светом Петру. Није случајна посвета саме опленачке задужбине Карађорђевића – Светом Ђорђу, Свецу чије је име носио зачетник владарске династије, Црни Ђорђе, као ни лик Светог Александра који се у време израде мозаика за опленачку задужбину, по поруџбини краља Александра, нашао међу десет светих ратника, на северном зиду наоса.

У овом контексту се може сагледати и податак да су у време владавине Карађорђевића у ХХ веку, једине две цркве посвећене Светом Александру Невском на територији Југославије били дорћолски храм и црква на Светом Стефану, у старој луци, коју је 1938. године као своју задужбину довршавала краљица Марија Карађорђевић на темељима старијег храма.

* * *

Словенофилство и захвалност према Русији као заштитници Србије и моћном савезнику, у Краљевини Србији јача у време Балканских ратова. Династичке, али и пријатељске везе српског и руског двора јачају. Српска краљевска породица Карађорђевића ородила се са Романовима и ујесен 1911. године удајом српске принцезе, Јелене Карађорђевић за руског великог кнеза Јована Константиновича. За руске велике кнежеве већ су биле удате две Јеленине тетке, црногорске принцезе Анастасија и Милица. Касније ће се праунукама руског цара, Александра II Романова, чија је војска у Србију донела капелу Светог Александра Невског, Маријом и Олгом, оженити браћа од стрица, краљ Александар и кнез Павле Карађорђевићи.

Непосредно по формирању балканског савеза – у коме су се зближиле Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска, оне земље за остваривање чијих интереса су се борили руски добровољци у рату са Турском 1876–1878 носећи покретну капелу Александра Невског, по завршетку рата поклоњену Београду – 1912. године, приведена је крају градња софијског храма Светог Александра Невског, посвећеног великом руском Свецу, заштитнику цара Александра II, победника над Турцима и творца санстефанске Бугарске.

Градња цркве Светог Александра Нев ског у Софији отпочела је још 1904. у знак “молитвене благодарности на ве лике жртве руског народа у ослобођењу” Бугарске од петовековне турске власти то ком бојева Руско-турског рата вођених на Шипки, на Старој планини 1877. године. Тада и Београдска општина коначно приступа испуњењу обећања да ће у најкраћем року изградити нови храм у Дунавском крају изнова посвећен Светом Александру Невском, традицијом везан за исте догађаје политичке и културне историје као и софијска црква.

За то време Александро-невска капела Дунавског краја већ је десету годину служила у дорћолској основној школи (1902–1915), а прошло је двадесетак година од рушења првобитне дорћолске цркве Светог Александра Невског на углу Душанове и Дубровачке.

Судбина дорћолског православног храма и Александар Карађорђевић као наследник српског престола