Рушење првобитне дорћолске цркве
Светог Александра Невског

Крајем XIX века Београд је био град у Србији који се најбрже развијао. Почетком 1891. Општински одбор је донео одлуку о регулацији Београда, објављен је и први правилник о катастарском премеру.
По склапању уговора са Французима, Српско-француско друштво поставља темеље прве електричне централе у Београду 1891. године управо на Дорћолу, седамсто метара од Дунава.
Две године касније фењере на “луфт-гас”, односно ацетиленске светиљке из осамдесетих, у граду ће сменити електрично осветљење. У куће се уводе водоводне цеви, а водовод је 1892. и пуштен у рад. Исте године Београдом почиње да саобраћа трамвај на коњску вучу.
Дунавски кварт крајем XIX века постепено прераста у стамбену четврт са неколико привредних објеката – старом кланицом, електричном централом, пругом и низом трговачких радњи. Граде се породичне куће, зграде од цигала, калдрмише се Душанова улица, Дорћол добија модерну основну школу и репрезентативни дом Светог Саве.1
Када се приступило преуређењу старога Дорћола и регулацији кривудавих уличица и ћорсокака из турског времена, на удару новог урбанистичког плана, односно регулације коју је вршила београдска општина, нашла се и црква Свeтог Александра Невског.
Још су почетком 1887. свештенство и тутори дорћолског храма Александра Невског, имајући у виду да је првобитна „црква врло трошна и слабог материјала, те предстоји да се у скорој будућности од тврдог материјала подизати има“, добија дозволу од Министра просвете и црквених послова и Министра грађевина, да на свом земљишту, које је црква добила приликом регулација дорћолских улица, подигне зграду коју би издавала сакупљајући средства за нови храм.[28а. Архив Србије, МПсЦ, ФV, Р93, 1887; документ бр. Кбр 1221 од 16. фебруара 1887; документ бр. 468 од 29. априла 1887; документ бр. 1363 Ибр. 329 од 28. априла 1887.]
Општински суд је одлучио 1891. године, да се, на месту цркве Светог Александра Невског, која се није уклапала у нови регулациони план улица Душанове и Дубровачке, јер је излазила из равни предвиђеног блока зграда за пола метра, подигне нова, по модерним хигијенским и архитектонским прописима замишљена, основна школа, “у којој ће се учити сва мушка и женска деца из Дунавског краја”, у каквима је тадашња престоница оскудевала. Градитељ репрезентативног педагошког здања, Српске краљевске основне школе (касније школе Јанко Веселиновић) у класицистичком духу, 1893. године, био је архитекта Милан Капетановић (1859–1934).2
На дан освећења првобитне црквице Александра Невског, четрнаест година по њеној изградњи, 1. октобра 1891. године, београдска Општина, чији је председник тада био Милован Р. Маринковић, приступила је рушењу цркве посвећене руском Светитељу на углу Душанове и Дубровачке. Према сведочењима савременика, општински радници, махом Јужносрбијанци, после трагичне судбине, која је задесила оне који су започели разарање храма, упркос наваљивању предузимача, одбили су као грех да учествују у рушењу цркве, па се општина обратила ватрогасцима који су рушењу приступили под претњом губитка посла, али чуда и несреће везане за рушење храма и даље су се догађали. Дорћол се узбуркао. Под притиском власти црква је за само неколико сати, ипак, била срушена.3
Митрополит Михаило се такође противио рушењу дорћолског храма и инсистирао је код Општине да се градња нове цркве започне одмах и да тече паралелно са изградњом школе, а да се првобитна црква не руши док се нова не подигне. “Београдска је општина дала своје решење од 29. априла 1891. да ће у року од три године подићи о своме трошку, на своме плацу код “Сака чесме” нову богомољу.”4
Свештенство цркве Александра Невског, на челу са свештеником Светозаром Цветковићем, са својом паством преноси црквене предмете, утвари, одежде, иконе, мобилијар и прелази да врши службу Божју у Саборној цркви. Касније су иконе са иконостаса ове цркве, око 1929. године, дароване цркви у Клоки код Тополе.
Још током 1892. црква Александра Невског је, у оквиру Саборне цркве, имала засебну благајну. Ова фаза постојања, или, тачније речено, опстанка цркве трајаће до 1894. године.5
Поред напретка који је нови план Београда и модерни развој града донео, урбанизација и регулација улица имале су и другачије ефекте. Осим негодовања становника главног града због спорог спровођења новог урбанистичког плана, проблема насталих услед поремећаја имовинских односа изазваних новом регулацијом улица,6 Дунавски крај је поново остао без цркве. Парохијани цркве Светог Александра Невског, по рушењу дорћолске првобитне цркве посвећене руском светом кнезу, могли су посећивати само малу капелу која се често селила и није адекватно могла задовољити њихове верске потребе.

  1.  Р. Л. Веселиновић, Наведено дело, 106; Група аутора, Београд у XIX …, 152, 156, 157; Група аутора, Историја Београда …, 189, 408, 458; Група аутора, Историја Београда…, III, 177; Ж. Шкаламера, М. Поповић, Наведено дело, 244; Б. Вујовић, Дорћол …, 133; Н. Трајковић, Наведено дело, 218.
  2.  Аноним, У недељу …, 12; Група аутора, Београд у XIX …, 148, 158; Б. Трипковић, Наведено дело, 16; Група аутора, Историја Београда …, II, 588; Б. Вујовић, Дорћол …, 134.
  3.  Српске новине 161, Београд 24. VIII 1891, 1; Рукопис говора (можда протојереја Владимира Петровића) везаног за наставак градње дорћолске цркве из око 1925. године сачуван у архиви цркве Светог Александра Невског у Београду; Аноним, Историјат цркве Св. Александра Невског…, 381–382; Група аутора, Споменица освећења храма …, 16; М. М. Петровић, Наведено дело, 142; Б. Трипковић, Наведено дело, 70, 16; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  4.  Аноним, Историјат цркве Св. Александра Невског …, 382; Рукопис говора (можда протојереја Владимира Петровића) везаног за наставак градње дорћолске цркве из око 1925. године сачуван у архиви цркве Светог Александра Невског у Београду; Аноним, У недељу …, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 16; М. М. Петровић, Наведено дело, 142.
  5.  Група аутора, Споменица освећења храма …, 16; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  6. Група аутора, Београд у XIX …, 152.
Рушење првобитне дорћолске цркве Светог Александра Невског