“Нe стварају уметничка дела у једној земљи и времену само уметници и књижевници,

него и поручиоци, нема велике уметности у малој средини …”

 

Црква Светог Александра Невског је пролазила кроз различите фазе у свом трајању. После доласка руске војничке капеле и њеног претапања у храм новоосноване дорћолске парохије наступила је првобитна етапа – 1877–1891; после рушења прве београдске цркве Александра Невског уследио је период четрдесетогодишњег лутања и служења дорћолске Александро-невске капеле у Саборној цркви 1891–1894; па у Светосавском дому 1894–1902; у Дорћолској основној школи 1902–1915; поновни период који капела проводи у Саборној цркви 1915– 1920. и у Дорћолској школи 1920–1930/1931; док коначно црква Светог Александра Невског на данашњој локацији није изграђена 1930. године.

Ова хронологија оцртава необично компликовану и тешку судбину једне градске, престоничке цркве која и данас живи и мења се у складу са духом епохе.


Иако је недостајао јединствен концепт изградње и украшавања храма, ипак је у дорћолској цркви Светог Александра Невског временом изграђена особена целина која на карактеристичан начин сведочи о нашој друштвеној и културној реалности током готово једног и по века. Тако бавећи се историјом једног храма, дајемо пресек развоја српског друштва.

Разнородна и хронолошки нејединствена црквена ликовна и примењена уметност дорћолског храма чини особену, компактну, помало мозаичку целину, у којој сваки засебни и издвојени сегмент гради целовиту слику једне епохе, једног друштва.

Иако су се смењивале историјске епохе, политичка и друштвена клима се трансформисала, различити аутори бивали ангажовани на опремању дорћолске цркве, на овом уметничком ансамблу, ипак је постигнут висок ниво јединства целине, који сведочи о трајности, или о константном враћању сличним, духовним изворима.


Од самог почетка истицала се паралела између Светитеља, коме је дорћолска црква била посвећена – Светог Александра Невског, победника над Тевтонцима и Монголима, и руских добровољаца, војника, који су се на Балкану борили против Турака под знамењем овог Светитеља, молећи се за победу у војничкој шатор-цркви из које се ова црква развила.

Епоху доласка руске војске са војничком капелом у Србију, можемо одредити као романтичарску, полетну епоху заноса, идеализма, борбе за ослобођење Србије у Српско-турском рату. Русофилство је обележило овај културно-политички период српске, али и александро-невске историје.

После 1878. године, време романтичарског заноса из времена формирања нововековне Србије, сменио је рационалнији дух и реалнија, прагматичнија обреновићевска политика, што се одразило и на судбину дорћолске цркве.

Обреновићи, па чак и сâм краљ Александар Обреновић, чији је Светац заштитник Свети Александар Невски био, нису показивали нарочито интересовање за судбину цркве на Дорћолу. С друге стране, краљ Александар Карађорђевић, владар из династије Карађорђевић, чији је Светац заштитник такође био Свети Александар Невски, пожелео је да постане донатор и лично се укључивао у довршење нове цркве Александра Невског. О овоме сведочи првобитни положај Матејкове иконе Светог Александра Невског у храму, краљевски поклон – изнад владарског трона донетог са Опленца, из династичке заветне цркве Карађорђевића.


 Засебан идеолошки круг се формира око чињенице да је дорћолска црква доживљавана и као династички храм везан за владара, па се тако могу тумачити и представе руског Светог кнеза Александра Невског и српског Светог кнеза Лазара, али и ликови Светитеља из династије Немањић и ликова српских владара на налоњима, можда најпре лик цара Душана, који је створио Српско царство и довео српску средњовековну државу на врхунац моћи, као паралела Александру Карађорђевићу који је све Србе ујединио у словенској краљевини и опет уздигао српску династију до врхунца моћи, вероватно тежећи даљим интеграцијама.


Црква Александра Невског обједињује различите идеолошке поруке сложене историјске реалности краја XIX, а нарочито прве половине XX века. Смена династија 1903. и везе Карађорђевића, посебно будућег краља Александра, али и краљице Марије са Русијом, присније везе са династијом Романова и долазак руске емиграције у Краљевину СХС после Првог светског рата, коју су краљ, али и Двор и елита подржавали, донели су нову друштвену и културну климу која је на особен начин одредила период довршења градње данашње цркве Светог Александра Невског.

Храм Св. Александра Невског у пролеће
Храм Св. Александра Невског у пролеће

У погледу уметничког, али и културолошког значаја, црква Светог Александра Невског резултат је дугих културних, политичких, али и уметничких руско-српских веза. На пример, из Русије су се и раније увозиле иконе, црквене утвари, књиге. Долазили су руски уметници да раде за српске цркве. Многи српски ликовни уметници су се школовали у Русији у XIX и почетком ХХ века.

Београд почетком XX века добија зграду у којој се оваплоћује традиција руско-српских веза – цркву Александра Невског на Дорћолу, кроз чију судбину се ове везе преламају. Ови контакти су се одражавали у самом историјату настанка, градње и украшавања храма, а визуелно и у архитектури и опреми храма.


На изглед цркве Светог Александра Невског, у време када је она изграђена и украшена, када је, дакле, крајем треће и почетком четврте деценије ХХ века, изведен велики део онога што и данас чини основни лик дорћолског храма, осећали су се одјеци губитака из великог светског рата, али и велике победе и националног полета.

Како је аутор идеје о Споменику палима за отаџбину у дорћолској цркви, Михаило Милојковић писао Одбору за подизање храма: “Сви приложници Храма дајући свој прилог имали су исту замисао да омогуће довршење храма, а у исто време учине спомен својим преминулима и погинулима. Поред ове световне задаће, Храм има и своју другу мисију, да скупља православни народ и васпитава га у вери, моралу и дужности према Богу, Отаџбини и Краљу.” То је морало бити на памети онима који су осмишљавали уређење ентеријера цркве. Тако је, на пример, и избор ликова на тетраподима, заправо, резултат “национално-пропагандног рада” Цркве и друштва, односно залагања за стварање нове нације – југословенске, али и очување националне меморије.

Целина украса ентеријера цркве Светог Александра Невског, почетком четврте деценије ХХ века, одисала је атмосфером историзма, подсећајући вернике на славну прошлост српске државе, српске краљевске лозе и Српске Цркве.

Величање и јачање националне идеје и државничког успеха краља Петра и краља Александра, победника у балканским и Првом светском рату и творца нове јужнословенске државе, одражава романтичарски избор ликова из српске средњовековне, али и новије историје и предања, владари и црквени поглавари из династије Немањића на иконостасу, али и на налоњима, косовско предање у лику кнеза Лазара на Споменику палима за отаџбину, али и Милоша Обилића, Косовке девојке, народног певача из новије прошлости – Филипа Вишњића, чине посебну струју у целини александро-невског ансамбла.

Идеолошко порекло Бијелићевог Кнеза Лазара, и Сељанкове Косовке девојке у цркви Александра Невског, вероватно је заједничко. У копији славне Предићеве слике можемо наслутити исту послератну атмосферу полета због победе и ослобођења “српских земаља”, међу њима и Косова. Избором лика кнеза Лазара, али и Стефана Дечанског, као и ликом Косовке девојке, вишеструко се истицала улога краља Александра као ослободиоца Косова.

Овај особен однос поручилаца и ктитора – приложника цркви Светог Александра Невског према историји, према националној прошлости, дочекивао је верника још на самом улазу у храм (копија Предићеве Косовке девојке и добро познат Даниловчев лик српског гуслара, народног певача Филипа Вишњића – радови Сељанковог атељеа), а затим на сваком од три налоња, којима приступа сваки верник да би целивао иконе (Бијелићеви ликови из националне историје).


Посебну идеолошку нит следимо уколико цркву Светог Александра Невског сагледамо као “ратничку цркву”, чији је заштитник свети ратник, која је настала као војничка капела у којој је лик Светог руског кнеза био веома присутан (по канону на иконостасу и у линети над западним улазом у храм, али и кроз Матејкову икону и бројне целивајуће иконе). Паралела руском кнезу – светом ратнику, је српски свети ратник кнез Лазар, кога Бијелић слика у оквиру Споменика палима за отаџбину, али и на налоњу.

Ратнички дух се одражава и у сцени на бојном пољу на коме Косовка девојка поји палог хероја – од Косовске битке до погибије Рајевског код Адровца, садржан је и у лику слепог певача који опева ратничке успехе српске војске везујући Косово 1389. са Карађорђевим устанком 1804. и коначним Александровим победама из 1912, 1913. и 1918, као и у ликовима прослављених ратника српске историје на налоњима од Душана, Обилића и Краљевића Марка до Карађорђа и краља Петра.


Засебну идеолошку струју, предодређену ранијом историјом Цркве и дефинитивним поновним избором њеног патрона, као и државном идеологијом Александра Карађорђевића, чине руско-српске везе оличене у руским опленачким иконама за иконостас, иконама и сликама историјске садржине руског емигранта Сељанка, па и у самом избору овог руског мајстора, као и његовог сународника, Пирожкова, за сликаре ентеријера, а Андросова за аутора архитектонског комплекса дорћолског комплекса.

Александар Карађорђевић се залагао за уређење бројних руских колонија у многим српским градовима, он и краљица Марија, били су покровитељи образовних установа намењених школовању руске омладине (кадетских корпуса, девојачких института, итд), владар је омогућио подизање Дома цара Николаја у центру Београда итд.6

Краљ Александар Карађорђевић је активно учествовао у измени лика престонице нове југословенске државе чији је творац био. За његове владавине дижу се бројне владине зграде, министарства, Генералштаб у Кнеза Милоша и Немањиној, граде се два београдска моста, довршава се Народна скупштина, гради се Студентски дом који носи краљево име, Двор на Дедињу, довршавају се цркве, међу њима за династију и Светитеље њене заштитнике директно везана Опленачка заветна црква и дворска црква Светог Андреја, али и црква Светог Александра Невског. Углавном у свим овим пројектима учествују руски уметници емигранти које краљ, на известан начин фаворизује. И дорћолска црква, као и многе друге богомоље зидане широм Србије за време и после владавине краља Александра, украшаване су у духу укуса тога времена којим доминира уметност дефинисана приликом опремања династичке заветне цркве у кругу Опленачке дворске екипе коју су углавном чинили руски ументици емигранти.

У ентеријеру цркве у време краља Александра Карађорђевића одражава се његово русофилство и идеологија преузимања традиције Москве као Трећег Рима, његове наде да ће стварањем културне климе у којој ће делати врхунски интелектуалци руске емиграције очувати вредности православне словенске империје, улажући своје снаге у темељ нове и успешне јужнословенске монархије.

Посредно и у дорћолској цркви осећа се одраз идеја краља Александра Карађорђевића, који је себе доживљавао као наследника српске династије Карађорђевића и црногорске – Петровића, али и заштитника идеје очувања православног, византијског царства, чију је идеологију наследио Трећи Рим, односно Москва и Царска Русија, а онда су ове идеје, духовне, културне и социјалне вредности у Србију донели руски емигранти после октобарског преврата 1917. године.

И сами припадници руске емиграције били су свесни да је и Александрова наклоност према довршењу и опремању цркве Александра Невског био још један од знакова његове наклоности према наслеђу царске Русије.

А тако на реалност гледају и истакнуте личности српске средине: “Нашој Православној Цркви додељена је улога заштитнице Православља у словенству, а на место несретне Русије, која је до скоро била мајка Православља, а данас је Православље прави заточник Русије! Наш народна Црква мора да прихвати палу заставу Православља у Русији и да јој препорођеној преда светлу и уздигнуту. Ту улогу очекује братски народ руски од нас и ми се не смемо о то оглушити”, писао је Одбор за подизање храма Светог Александра Невског у Споменици подизања цркве, у време када је седиште Руске заграничне цркве било у Сремским Карловцима.

И у време довршетка и освећења дорћолског храма, истакнути савременици у њему виде оваплоћење веза Руса и Срба и њихових двеју култура: “Славећи његово (Светог Александра Невског) име ми видимо у нашем моћном краљу Александру Првом да је он тај, који је оваплотио све оно што су носили благочестиви и мудри наши и руски владари”, рекао је Патријарх Варнава на освећењу цркве. Верско славље освећења схваћено је и као знак пијетета према руском народу и захвалности за помоћ у очувању српске Цркве и нације.

Црква Св. Александра Невског зими
Црква Св. Александра Невског зими (поглед са раскрснице улица Душанове и Доситејеве)

Овај идеолошки ток, после погибије Александра Карађорђевића, допуњава и идеја о паралелним трагедијама и мученичким погибијама цара Николаја II и краља Александра I, матерјализована у споменику српском краљу и руском цару у јужној конхи Александро-невске дорћолске цркве, мада су се паралела и заједништво између руског и српског владара тражиле вероватно још за Александрова живота у спомен-плочама краљу Петру I и цару Николају II којима се везују ове две, тада већ покојне историјске личности.


Црква Светог Александра Невског, која је дуго настајала и бурно живела, у свом уметничком и занатском лику почетком четврте деценије ХХ века обједињује трајање руске уметности у српском окружењу, од икона с краја XIX века првог иконостаса покретне капеле, преко опленачких икона, до међуратних радова краљевих штићеника Андросова, посредно и Краснова, у пројекту цркве и иконама атељеа Сељанка за бочна крила дорћолске цркве, али и у живопису с краја XX века, који је настао у окриљу руске иконописне школе опленачког, од- носно раковичког круга који је имао тако много утицаја на српску црквену уметност и кроз свог ученика и настављача, Наума Андрића.


Ово сложено време стварања државе Јужних Словена, али и шире политичке амбиције југословенског краља Александра Карађорђевића обележене су, свакако снажним присуством руске емиграције али и атмосфером панславизма. Не треба никако занемарити Александрову окренутост стварању Мале антанте и блискости са Пољском, али и Чехословачком, Румунијом, Бугарском, итд.

Вероватно тежећи даљим интеграцијама, како духовним, кроз спајање са руском интелектуалном снагом царске емиграције, коју је пригрлио, Александар је радио и на новим политичким савезима, балканским, централноевропским.


Живот цркве Светог Александра Невског после Другог светског рата дефинисан је односом нове комунистичке власти према Цркви којој је одређена маргинална улога у друштву, строго контролисана и надзирана, она се трудила да опстане у наметнутом сиромаштву и идеолошкој контроли.

У сфери доприноса развоју црквене уметности, у другој половини ХХ века, црква Светог Александра Невског највиши домет достиже у раду Наума Андрића.

Стилски уравнотежено, колористички складно, програмски целовито и богато, зидно сликарство цркве Светог Александра Невског било је јединствено за време у коме је настало. Дорћолска црква једина у Београду у том тренутку – 1970–1973, добија зидни украс. Самим тим ово сликарство је било особено сведочанство епохе и јединствен је извор информација за историју уметности као једна од ретких спона између плодног међуратног периода црквеног градитељства и сликарства и данашњег тренутка у српској црквеној уметности.

Значај овог сликарства је потребно дефинисати и поређењем са оновременим решењима, на пример, Милића од Мачве у вождовачкој цркви Светих Константина и Јелене или мозаичким опусом Ђуре Радловића у капели Свете Петке на Калемегдану, итд. Односно, потребно га је сагледати у контексту достигнућа других аутора, у погледу технике, технологије, стила, али и самосвојности и оригиналног израза.

И у области иконографије Андрићевог сликарског ансамбла из последње трећине ХХ века могуће је донети одређене закључке о духовној клими и статусу Цркве у друштву. Вероватно није неважно ни одсуство појединих сцена у оквиру сликаног ансамбла. На пример, у дорћолској цркви је веома мало старозаветних ликова и сцена, а нема ни сцене Страшног суда. Могуће је да Црква тада није инсистирала на димензији претње и застрашивања својих верника, и није истицањем строге етике појачавала свој ауторитет, већ је другим средствима тежила увећању малобројне пастве.

Сликарство Наума Андрића, као ученика Раковичке иконописне школе и настављача генерације руских сликара емиграната, који су радили за краља Александра на Опленцу, а онда и за бројне цркве у Србији између два светска рата и према неким ауторима били “најрепрезентативнији сликари Српске Цркве”,14 логично се уклапа у ентеријер храма који је довршен и чији је ентеријер почео да се формира и осмишљава управо у време владавине краља Александра и довршења опленачке заветне цркве. Андрић је дорћолску цркву украсио живописом који је био његова реинтерпретација најбољих композиција српског средњовековног сликарства, што је била паралела мозаичкој реинтерпретацији српског средњовековног живописа руских уметника на Опленцу, али и Андросовљевом пројекту архитектуре, утемељеном на искуствима моравског средњовековног црквеног градитељства.

Црква је и у осмој деценији ХХ века наставила традицију из времена градње и почетка опремања ентеријера дорћолске цркве. Поручавање икона доње зоне, славских икона које је радио Момир Кнежевић, без обзира на своје скромне уметничке домете, одлуком да се даровним плочицама идентификују дародавци, постало је модерна паралела плочицама на иконостасу и сликама на улазу у храм, на делима атељеа Бориса Сељанка. Овако је затворен један идеолошки круг и створена је веза између парохијана цркве Александра Невског између два светска рата и из периода седамдесетих година ХХ века.


Реалније позиционирање целине цркве Светог Александра Невског у свом окружењу, у времену, али и у сфери културног значаја и реалног уметничког квалитета, може се остварити поређењем појединих уметничких домета остварених у дорћолском храму са широм сфером савремене црквене уметности.

За Цркву су између два светска рата сликали аутори попут класика Паје Јовановића, Уроша Предића, али и Васе Поморишца и других чланови Зографа, уметници као Вељко Станојевић, Мило Милуновић, понекад чак и Петар Лубарда, итд., али и славни и тражени Јован Бијелић и, свакако, читав низ уметника руских емиграната ангажованих, у духу времена и у дорћолском храму.

Као једна од карактеристичних координата за дефинисање међуратног александро-невског ансамбла, Бијелићев црквени опус, нарочито његов рад за цркву Александра Невског, био је од несумњивог значаја за српску ликовну уметност уопште.

Српска Православна Црква је у том тренутку умела и желела да ангажује, као најбоље ствараоце свога времена, прослављене и признате професионалаце као Јована Бијелића. Црква је била довољно сигурна у свој суд и позицију у друштву, да је без бојазни од превеликог искорака у свет модерног ликовног израза и нарушавања традиције и канона, могла дати посао славном сликару, а он је, пак, умео да усклади свој уметнички језик и да на нов, личан и савремен начин изговори сликану молитву, иконопишући лик Светог кнеза Лазара за Споменик палима за отаџбину у цркви Светог Александра Невског у Београду.

Нажалост, ангажман Бијелића за дорћолску цркву међу последњим је примерима ове праксе у српској религијској уметности ХХ века, која је запостављена и намерно потискивана после Другог светског рата, ипак трајала у опусима хра- брих и јединствених мајстора попут Наума Андрића. Да би, у време социјализма, исцрпљена полувековним одсуством кадра систематски школованог у области ликовне културе и религијских знања, и данас лутала странпутицама пуке копистике и реплицирања без душе.

Уколико данас не сагледамо значај дела аутора као што је био Наум Андрић, једног од највећих црквених мајстора у периоду посебно тешком за Српску Цркву и православну црквену уметност, изгубићемо могућност да остваримо кон- тинуитет са својом међуратном, али и много ранијом традицијом.

Наша културна јавност није на време уочила значај, нити адекватно, објективно и непристрасно оценила опусе одређених стваралаца у области црквене уметности у периоду после Другог светског рата, али ни у периоду између два светска рата, што умањује могућност правилног самовредновања и позиционирања у културолошким и историјским оквирима како у прошлости, тако и у садашњости. Недовољна обавештеност о значају појединих уметничких домета одређене епохе, а придавање превеликог значаја ствараоцима других раздобља, ствара лошу стартну позицију за реално сагледавање стварних вредности и формирање објективне самосвести у садашњости.


На примеру цркве Светог Александра Невског јасно је да се Црква трудила да у свакој од епоха, ангажује, па и у међуратно време економске кризе и у тешко време комунизма, најбоље уметнике и стручњаке који су јој били склони, или који су своје професионалне животе везали за црквену уметност, од Душана Живановића, Јелисавете Начић, Василија Андросова, Пере Ј. Поповића, преко Јована Бијелића, Драгомира Тадића, Наума Андрића, посредно чак и Николаја Краснова, Александра Дерока, Георгија Острогорског, Милорада Медића, итд. Од непроцењивог је значаја да се ова традиција и данас очува као суштински важна формула опстанка.

РИЗНИЦА ХРАМА – ЗАКЉУЧАК