Првобитни украс и опрема ентеријера данашње цркве Светог Александра Невског

Када је престолонаследник Александар полагао камен темељац храма, забележено је да је руски посланик, Николај Хартвиг, рекао: “Ви зидајте цркву, а украс и потребе цркве, моја је брига.” Ипак, како Хартвиг умире на почетку Првог светског рата, не дочекавши довршење новог дорћолског храма, делимично испуњење његовог завета било је реализовано кроз ангажовање руских уметника и присуство руског иконописа и дела руске примењене уметности у опреми ентеријера нове цркве Светог Александра Невског.

Када је градња цркве привођена крају, економска криза захватила је Европу, а касније и Краљевину Југославију (нарочито 1932–1934), па и београдску индустрију и привреду, потенцијални ктитори, дародавци и приложници дорћолске цркве су губили капитале и логично је да ентеријер храма Светог Александра Невског није могао бити уређен онако како се то у почетку желело.

Тешка материјална ситуација парохијана дорћолске цркве одразила се и у скромности њихових прилога цркви у послератним годинама. Тако 1920. године новчаних прилога цркви Светог Александра Невског готово да и нема, али, на пример Десанка Вучковић поклања храму, за његово украшавање, икону Светог Александра Невског, а Даница Јовановић икону Цвети.

У предрачуну радова на дорћолској цркви из септембра 1926. наведени су молерски радови који су подразумевали “малање” храма у два тона, један би био на зидовима, а други на сводовима. Свуда око отвора и дуж лукова, предвиђене су “бордуре” у више боја, “у византијском стилу” (планирано је и коришћење позлате у бордурама, а објашњен је и рецепт мешања боја са млеком и туткалом ради бољег везивања).

Предвиђено је да сокл буде израђен као “имитација мермера”. Пројектована је израда розета од бетона, односно вештачког камена.

У Андросовљевом предрачуну из фебруара 1928. наводи се двослојно малтерисање кречним малтером, па наношење цементног малтера у ентеријеру храма. Предвиђен је мермерни под (осим паркета у олтару) и мермерна оплата сокла у ентеријеру до висине од 1,5 метар од природног белог мермера.

Планирана је израда “гвоздених прозора” од “фазонског гвожђа” са жу- тим, златним и црвеним стаклом.

Уз улазна храстова врата предвиђена је и “стаклена преграда” од жутозлатног и црвеног стакла везана за стубове у припрати. Овај “spiltüre” требало је да се изведе у храстовини, са вратима на федерима и “у византијском стилу” гравираним ручкама и јабучицама. Предвиђена је и израда мозаика Александра Невског у линети над улазом у храм са обележеном бојом камена који ће се користити.

У време када је коначно изградња дорћолске цркве 1929–1930. била завршена, када су недостајала средства за раскошну опрему ентеријера, чак ни овај скромни предрачун није био у потпуности реализован. Зидови су били окречени, сокл је, вероватно, изведен “масном фарбом” која је имитирала оплату од мермера, а свод је прекривен плавом бојом и украшен златним звездама.

И непосредно после освећења цркве у јавности се помиње да црква још није сасвим украшена како заслужује и њено опремање и украшавање се наставља и током наредне деценије.

ПРВОБИТНИ УКРАС И ОПРЕМА ЕНТЕРИЈЕРА ДАНАШЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ