4“Када је скромна стара црква у Душановој улици порушена, због регулације улица” планове за нову цркву за Дорћолски крај, али сада посвећену Светом Симеону Немањи, израдио је Душан Живановић, који ће, иначе, у првој деценији ХХ века, у једном тренутку, бити ангажован и на преради планова за Опленачку цркву, пре но што је, после 1908–1909, коначно прихваћено решење Косте Ј. Јовановића извођено 1910–1915, и један од чланова одбора за одређивање детаља конкурса за Светосавски храм, уз Перу Поповића и Момира Коруновића. Као градитељ нове дорћолске цркве помиње се и “архитекта” Шиђански.

Нову дорћолску цркву – триконхос, требало је да надвиси једна купола, са издвојеним звоником југо-западно од улаза. Храм је замишљен у духу зреле ханзенатике Живановића, блиске ауторовом крушевачком решењу слободног грчког уписаног крста, упадљиво плитких певница, галерије над западним травејем и четвороделних прозора – из времена Живановићевог ближег упознавања са моравском архитектуром Лазарице, Каленића и Љубостиње и скретања европских сазнања кроз призму националне архитектуре ка новом току националног градитељства.

Паралелу са предвиђеним изгледом друге православне цркве у Дунавском крају можемо потражити и у трстеничкој цркви о чијој се градњи размишљало у време рушења првобитног дорћолског храма Александра Невског, 1891. године.

После одлуке црквене општине трстеничке из јуна 1891. да нова црква у Трстенику буде “по форми” онаква каква је црква у Рачи Крагујевачкој, у октобру 1893. године општина трстеничка је “нарочито изабрала за грађење своје цркве пројекат, а то је онај исти који је узет за цркву за Дунавски крај у Београду.”

Слично градњи цркве на Дорћолу и подизање храма у Трстенику одужило се на 1895, 1898, 1899. и прве године ХХ века.

Предвиђени изглед новог православног храма на Дорћолу