grb

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ПРАВОСЛАВНЕ МИСИОНАРСКЕ ШКОЛЕ ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ У БЕОГРАДУ 1985-2015.

Пре три године прославили смо велики јубилеј – 100 година постојања храма Светог Александра Невског у Београду, а ове, 2015. године, опет прослављамо значајан јубилеј – тридесет година живог и активног рада Православне мисионарске школе при овом светом храму.

За прославу ове тридесете годишњице уприличили смо “Споменицу Православне мисионарске школе”, како бисмо, писаном речју и сликом, од за- борава сачували широку лепезу мисионарске делатности многобројних прегалаца на пољу мисије Цркве, која превазилази границе парохијске заједнице храма Св. Александра Невског и бива од општег значаја за целу нашу помесну Православну Цркву.

Истовремено, она печати једно специфично време од 30 година духовног живота и рада велеградске парохијске црквене заједнице, и представља неку врсту обрасца мисионарске делатности у великој урбаној средини у временима транзиције.

Да бисмо могли говорити о новим специфичним условима у мисији Цркве потребно је, укратко, најпре осврнути се уназад да видимо какво је било стање наше Цркве од Другог светског рата до последње деценије дваде- сетог века.

Оно што је општа карактеристика тога времена, од 1945. до 1990. године, јесте да је Црква институционално и идеолошки од стране државе била про- гоњена и стављена на маргину друштвених токова. Храмови су рушени, свештенство убијано и прогањано, а тако је исто био прогоњен и верни народ. Кроз све просветне установе спроводила се идеолошка и програмска атеизација српског народа. Простор за мисију Цркве био је омеђен зидовима храма и сведен на обредне услуге, а и то је све било под великом присмотром државе. Веронаука је ретко где постојала.

Смрћу Јосипа Броза Тита, лажног „божанства” и носиоца горе поменуте титокомунистичке идеологије, полако је почео да свиће нови дан за Цркву. Но, и после Брозове смрти, страх је владао још пуних десет година.

ПМШ ПРИ  ХРАМУ  СВ. АЛЕКСАНДРА  НЕВСКОГ  У  БЕОГРАДУ

У овим промењеним историјским околностима, које се називају “транзиција” (прелазни период), потребно је било изнова се организовати за ново време које долази.

Овај период за наш народ значио је прекретницу, раскрштавање са иде- олошким комунистичким системом који се био поставио као нека нова религија. Било је то време духовног трагања и повратка православној вери и традицији. Понашање људи, а поготову младих, када су се ослободили стега комунизма, ате- истичке идеологије и забране вере, било је пуно заноса, понекад чак и еуфорије, обележено необичним начинима трагања за смислом живота у свету новом и до тада, за њих, непознатим.

У том заносу, млади су били добар медијум за сваку врсту манипулације – од политичке и економске до националне и религијске. Тада су се, не случајно, свакодневно појављивали нови политички и национални “спасиоци”, “пророци”, “видовњаци”, “исцелитељи”, разни култови и многобројни разни, такозвани, “мисионари”. Поврх свега тога, отпочео је тешки и исцрпљујући грађански рат на просторима бивше Југославије, у коме су Срби били принуђени да се боре за свој голи опстанак.

Управо у оваквим историјским околностима поједини пастири наше Цркве препознали су почетак нове историјске епохе и почели да организују свој свештенички рад и своју парохијску заједницу за суочење са новим духовно-ис- торијским изазовима.

Такав је био протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић, старешина храма Светог Александра Невског, са свештенством ове цркве, који је дотадашњу веронауку за децу, једину мисионарску активност, проширио и на друге мисионарске области, и тако, 1985. године, са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Г. Германа, основао Православну мисионарску школу при овом светом храму. Она није основана као школско-научна установа већ као школа хришћан- ског живота, у којој човек може да се научи како да постане православни хришћанин.

У периоду од 1985-2010. године ове активности су масовно привлачиле младе људе, нарочито студенте, а највеће интересовање било је за Свету Тајну Крштења. Ако бисмо погледали матичне протоколе крштених тих година у целој нашој помесној Цркви, видели бисмо да је број крштених био утростручен, а у појединим познатим храмовима у Београду биле су то и хиљаде људи, углавном одраслих. Управо због великог интересовања за Крштење при ПМШ основана је катихетска настава пред крштење, кроз коју је, по нашој евиденцији, за две деце- није поучено више од 5000 људи. Кроз остале веронаучне активности за ове три деценије сматрамо да је поучено још око 15000 људи.

Православна мисионарска школа стално је проширивала свој рад кроз разне облике активности као што су: молитвено чишћење храма, саборна поклоничка путовања, мноштво духовних разговора са свештеником, милосрдна секција, музичка група младих, школа калиграфије, школа за певничко и хорско појање, школа цртања, издавачка делатност и, најзад, православна трибина, која је веронаука на вишем нивоу, за ширу публику, а са циљем бољег верског образовања, на којој је, у току ових 30 година, одржано преко 527 предавања.

Предговор

О свему овоме опширно је изложено на страницама ове Споменице. За њу као грађу користили смо Летопис Православне мисионарске школе, архиву храма, написе из дневне штампе, архивске фотографије, предања и сећања живих учесника у раду ПМШ, чија се имена помињу у текстовима Споменице.

Сав овај скромни рад Православне мисионарске школе при нашем светом храму, у ствари, само је следовање Христовим речима којима нас је Он, Спаситељ наш, све обавезао на мисију: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.” (Мт. 28 19-20).

И на крају, желим да изразим захвалност свим живим и упокојеним трудбеницима у мисионарској делатности при Православној мисионарској школи, Братству храма Св. Александра Невског, као и писцима текстова-прилога за Споменицу: протојереју Браниславу Јелићу, мр Владимиру Димитријевићу, Александру Сарачевићу, Хаџи-Љубици Величковић, Љубици Ковачевић, Јелени Тонић, Слободанки Тодоровић, Мирјани Милетић, и, нарочито, Матеју Арсенијевићу, приређивачу, који је, уз писање текстуалних прилога, својим приљежним радом и љубављу пуне две године био посвећен сакупљању и приређивању грађе за ову Споменицу.

ПРАВОСЛАВНА МИСИОНАРСКА ШКОЛА – ЈУБИЛЕЈ И ПРЕДГОВОР