ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ВЛАДАВИНЕ И УПОКОЈЕЊЕ

Када се Новгородци смирише, „беше међу Хришћанима тишина велика“, пише летописац. Свети Александар се потруди да искористи ово време… Он се старао да учини лакшом судбину оних несрећника, који се мучише у заробљеништву безбожних Татара. Њега је нарочито жалостила та околност, што су ови заробљеници живели без освећења Светим Тајнама и што су умирали непоучени у вери хришћанској. Благочестивом кнезу пође за руком да измоли, заједно са митрополитом Кирилом, од кана дозволу да оснује епархију на обали Волге, управо у кановом седишту Сарају. Први епископ ове епархије био је Митрофан.

1261. године Бог обрадова Светог Александра рођењем четвртог сина ‒ Данила, будућег кнеза Московског и родоначелника кнезова московских који објединише руске земље и оснажише Русију.

Благочестиви родитељи, из захвалности, посветише своје дете Богу, и Бог га касније прослави и постави га на чело Светих Својих ‒ Московских чудотвораца. Али, затишје никада не траје дуго. Оно углавном бива пре јаке олује, пред велику буру. Тако и мир са Татарима беше краткотрајан пре велике невоље.

У то време Татари престадоше сакупљати порез сами, и уступише у најам право на сакупљање пореза мухамеданским трговцима, које је народ називао „басурманима“.
Тешко беше Руском народу са овим сакупљачима пореза, јер они стадоше: „Удовице бешчастити, девојке лепе срамотити, свему се ругати, свима се подсмевати“.

Пошто би Татарима платили велику суму новца унапред, они су, потом, без имало милости, отимали од народа све што је народ имао: отимали су од њих имовину и стоку, а оне од којих нису имали шта да узму одводили су у заробљеништво и продавали као робље…

1262. године зазвонише истовремено звона у многим великим градовима: у Владимиру, Суздаљу, Јарослављу… Народ сложно устаде против татарских најамника и отера их, а неке од њих и поби. Сурова освета паганских варвара неминовно је морала уследити после ове побуне. Страшна невоља се приближавала Русији.

Свети Александар, не губећи време, упути се код татарског кана, иако кан беше веома гневан на њега, и могло се догодити да му не поштеди живот. Јер имао је Александар још један посао да заврши у Хорди. Мало пре тога, кан је наредио Александру да опреми руску војску и да је пошаље као помоћ Татарима у рату против неке стране земље.

Много тога је поднела Русија, али такав захтев она није могла да испуни. Да ли је могла она да пристане за Татаре, који су јој чинили зло и угњетавали је, да пролива крв синова својих? Александар Невски не даде Татарима руску војску, наводећи као изговор рат. Али, требало је да измоли поништење овог увредљивог захтева и да смири гнев кана.

Много невоља је морао поднети у Хорди и много труда морао је уложити Свети Александар да одбрани Русију од похлепних Татара. Све он претрпе због вољене отаџбине…
И труд његов не беше узалудан. Кан опрости Русима и то што пребише и побише басурманске најамнике, и то што не послушаше његову наредбу да пошаљу војску.
То беше последња служба, коју Свети Александар одслужи за земљу руску. Скоро годину дана проведе он у Хорди. Његово снажно тело беше исцрпљено од душевне узнемирености,
брига и сувише тешког рада. У Хорди он се тешко разболе и у јесен 1263. године болестан крену кући.

nevski_

Када прође Нижњи Новгород, негде код Городца Волшског, у Фјодоровском манастиру, он је морао да се заустави: снаге му понестаде…
Исцрпивши снагу и душе и тела у ревносном служењу отаџбини, пред смрт своју размишљао је он само о Богу: примио је монашки постриг и монашко име Алексије, и чувши тужан плач око себе, тихим гласом, који исказиваше истовремено и нежност и осетљивост, рече добрим слугама: “Идите и не жалостите душу моју!“

Они су сви били спремни да пођу са њим у смрт, јер га волеше увек, као што рече један од њих, више од оца рођеног.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ВЛАДАВИНЕ И УПОКОЈЕЊЕ