ПОБЕДЕ НАД ЛИТВАНСКИМ КРИЖАРИМА

Не прође много времена од „Битке на леду“, и летописац је већ морао говорити о новим непријатељима. „У оно време (1242. година)“ ‒ пише он – „умножише се народи литавски и стадоше наносити штету у области, која беше под влашћу кнеза Александра. Храбри заштитник отаџбине, Св. Александар Јарославович не клону духом под ударцима судбине.“
У лето 1242. године, када дођоше прве вести о налетима Литванаца, Александар пође на њих и седам пута их победи. Новгородци су били љути на Литванце и тукли су их без милости. „Слуге кнеза Александра“ ‒ пише летописац ‒ „ругајући се непријатељима, везиваху их за репове својих коња и тако вукоше за собом безбожне Литванце“.

Поход Св. Александра оствари циљ. Литванци од тог времена стадоше се бојати и самог имена његовог. Након тога Александар Јарославович две године поживе у Новгороду мирно. Али, у то време претрпе он тежак породични губитак. 4. маја 1244. године упокоји се мајка његова, „блажена и прекрасна“ Велика кнегиња Теодосија, у монаштву Ефросинија.

Међутим, Литва се, ипак, не умири. 1245. године Литванци се појавише поново у руским областима и дођоше до Торжка и Бежецка. Након што су опустошили околне земље, Литванци кренуше да се враћају, али успут се зауставише и сместише се у Торопцу.

Св. Александар, као да предвиде да ће потребе отаџбине задуго одвући пажњу од западних суседа, реши да овога пута да Литванцима такву лекцију, коју ће памтити дуго времена. Он пожури са својом војском у Торопец и заузе град, побивши много Литванаца. Само кнезова литванских погибе овде осам.

Од велике радости, новгородска војска не хтеде више да гони Литванце и стаде се враћати. Али, Александар је сматрао да је неопходно довршити напад, да би Литванцима убили вољу за нападањем Русије. Због тога он са својом војском настави даље да гони Литванце и потуче их још два пута, јаче него раније.

Не беше више такве погибије Литванаца. Беху они ватрени и насртљиви, а ипак овога пута се примирише: седам година о њима не беше ни помена у Новгородској земљи.

Тако Св. Александар силом мача укроти сва три западна непријатеља Русије.

Пажљиво посматрајући ово војевање Св. Александра против западних непријатеља, не можемо да не приметимо једну изванредну црту његову.

Свети Александар није волео рат ради забаве. Он је схватао да су добри само они војнички подвизи, који доносе праву корист отаџбини. Оно што њега приморава да прибегне оружју је неопходност самоодбране. Не видосмо код њега ни једне црте, која би осликавала славољубље или жељу за пленом. Свети Александар није стремио томе да освоји туђе поседе. Некористољубив и великодушан, милостив и преко мере, он би се, без сумње, радо одрекао свих ратних ловорика, да га непријатељ није изазивао. Али, када се једном лати мача, он се већ више не зауставља на пола пута.

Св. Александар Невски у боју предводи руску православну војску
8 Св. Александар Невски у боју
предводи руску православну војску

Он се не задовољава некаквим делимичним успехом, који је довољан за задовољавање самољубља вође, већ стреми да достигне више или мање сигурне резултате, колико је то било могуће, уз помоћ незнатних снага, које је он имао на располагању. И својим победама он је доказао западним непријатељима да ће и ослабљена, лишена политичке самосталности, света Кијевска Русија успети да се одбрани…

Одјекивала је громко слава Александра Невског.

ПОБЕДЕ НАД ЛИТВАНСКИМ КРИЖАРИМА