Темеље нове дорћолске цркве 1894. године осветио је митрополит Михаило, “уз саслуживање протођакона Томе.” Остале су забележене анегдоте везане за околности у којима се богослужење одвијало, па су оне касније тумачене као лош предзнак и наговештај неуспеха пројекта. По градилишту су се јурила деца, засмејавајући присутан народ, али и протођакона који је, тим поводом био опоменут од митрополита.

Ускоро се у темеље подлила вода. “Стручњаци кажу да се погрешка састојала у томе што су крајњи спољни зидови постављени били на самој ивици плоче. Зидови су изидани доста високо … Притисак је на периферији плоче био исувише јак и несразмеран; а међутим вода је била присиљена да тражи излаза и концентрисана под средином плоче, на којој није било терета, она је довела својим притиском одоздо навише и својом снагом просто пресекла и преполовила плочу. Пукотина је била ширине човечје ноге” – писао је очевидац.

Како је дренажа била погрешно извршена од градње цркве се касније морало заувек одустати. Започео је читав низ зборова Акционог одбора, на челу са Дорћолцем, Вучком Ђорђевићем, поводом изградње нове цркве на Дунавском крају. Једном од скупова, који су се одржавали на различитим местима, а понекад и у Другој београдској пивници, присуствовао је и митрополит Инокентије.

* * *

Ипак, још 1895. године, од радова се није одустајало. Митрополит Михаило је 20. априла те године, поново, осветио темеље за нову цркву на Дорћолу прочитавши том приликом окупљеном народу “споменицу у којој се нарочито спомиње да се храм посвећује Св. Симеону (Немањи) ујединитељу српских земаља” и то по изричитој жељи краља.

Освећење и појава воде у темељима новог православног храма на Дорћолу