ОБЈЕДИЊАВАЊЕ И ЈАЧАЊЕ РУСКИХ ЗЕМАЉА

Икона Св. Александра Невског

Убрзо након одласка папских кардинала из Новгорода, у Русији дође до спора међу кнезовима око престола великог кнеза. Батиј додели престо владимирском кнезу Андреју.

Андреј убрзо изазва незадовољство Татара. Огромна непријатељска војска њихова упаде на простор Владимирске земље.

Андреј претрпе пораз и побеже у Новгород.

Свети Александар, одмах по добијању вести о догађајима који се спремају, пожури у Хорду, да би својим заузимањем спречио страхоте напада.

Батијев син, кан Сартак, повери Александру Владимирски великокнежевски престо. Ово постављање Александра за великог кнеза, донесе велику добробит Руској земљи.

Уз велико славље уђе Свети Александар у Владимир. Код Златних врата дочека га митрополит Кирило са свим свештенством Божијим; наоколо су се тискале гомиле народа. Сви су очекивали добра од његове владавине, мислили су да се одморе, чувани његовом руком, од горких невоља и тешких времена.

И, заиста, откад Свети Александар дође на великокнежевски престо, живот му не беше тих и безбрижан, већ тешко и напорно служење.

У Новгороду он је водио против непријатеља родне земље отворен рат; смелост и храброст доносили су му победу над непријатељима, а са победом и велику славу.

У Владимиру већ не беше тако. Татари су били као Немци, Швеђани и Литванци заједно; отворено ратовање против њих донело би само нова пустошења земље и ропство веће од пређашњег. Александар Невски све је то добро разумео.

Можда би му се више пута стезало срце и крв узбуркала због насиља татарског, али хладни разум задржао би ватрено срце, и велики кнез, не жалећи себе и своју славу војничку, изузетном љубазношћу и даровима се трудио да умилостиви Татаре. И не умањи се због тога слава његова, него постаде још већа.

Ступивши на Владимирски престо и помоливши се после постављања на владарски престо Господу да му дарује помоћ Божију и снагу за нове и још теже подвиге, Свети Александар се пре свега побринуо да избрише трагове последњег татарског погрома. И, заиста, „убрзо завлада“ ‒ пише историчар Карамзин ‒ „мир у великој кнежевини, људи се вратише у своје домове, земљорадници на њиве, свештеници у олтаре“.

Затим он поче мало-помало потчињавати под власт велике кнежевине феудалне кнежевине. Свети кнез Александар је схватао да ће Русија постати јака земља, тек онда када буде јединствена… Већина кнезова се потчинила власти Александра. Само Новгород Велики науми да брани своју слободу.

Када Свети Александар отпутова у Владимир, у Новгороду постави за кнеза свога сина Василија. Новгородци нису прихватили Василија, рекоше му да иде куд год хоће, а уместо њега позваше Александровог брата Јарослава. Александар Невски не допусти такву самовољу. Сматрајући себе још увек Новгородским кнезом, он окупи војску и пође према Новгороду. После неколико дана преговора Новгородци попустише пред наговорима Александровим. Кнез уз велике почасти уђе у град. Летописац пише да Свети Александар никога није казнио за побуну и показао је своју племенитост и великодушност.

Није прошло много времена, и Свети Александар је морао поново да се одвоји од послова које је обављао у миру. Швеђани са финским племенима упадоше у Новгородску земљу. Александар крену у рат против њих. Само што су чули вест да је Александар кренуо, они се повукоше. Ипак, Александар хтеде да их поучи новој лекцији, и настави поход даље. Беше већ касна, сурова зима.

Поход је био необично тежак. Морали су се кретати по планинским клисурама и по честарима. Од зимских магли и мећава војска није разазнавала дан од ноћи. Ишли су полако, опипавајући терен. Напред су ишли људи са штаповима. Они су казивали куда да се иде, напипавајући штаповима пут, испод снега. Војници су падали на путу и смрзавали се. Али, Александар ипак спроведе своју замисао до краја.

После овога рата Швеђани и Финци били су мирни, и дуго времена, чак и после смрти Светог Александра, нису изазивали Новгородце. Свети Александар се вратио у Владимир, али и овога пута не задуго…

Кан Батиј већ беше умро. Убрзо после њега умро је и нови кан Сартак. Хорду је преузео Батијев брат Берке. Требало је сада путовати код новог кана на поклоњење, са даровима.

У то време добио је Свети Александар и други посао да изврши.

За време владавине Јарослављеве, Татари пребројаше Руски народ, и одредише им општи порез. Сада се кан Берке спремао да уради исто то, по други пут, да напуни државну касу. Таква наредба беше тешка за руски народ, јер су приликом општег пореза и богати и сиромашни плаћали исто…

1257. године Свети Александар отпутова у Хорду да умилостиви Татаре и да одагна од древне Русије нову невољу… Наредне зиме допутовали су татарски чиновници и пребројали су народ. Нису бројали само свештенички и црквени сталеж. Такав беше обичај татарски у свим земљама, које су им плаћале порез. Кан објави своју чврсту одлуку да убира порез и у Великом Новгороду.

А Велики Новгород беше град слободан, смештен далеко од татарске хорде. Досад Новгород не виде Татаре унутар своје тврђаве. Погром Батијев дотаче само мали део новгородске земље. Због тога се Новгородци готово и не бојаху Татара.

Предосећало је срце Александра Невског да неће хтети Новгородци да плате порез хорди, али није могао да се оглуши о захтев кана и нерадо пође да изврши његову наредбу.

Оно чега се прибојавао Александар управо се и догодило. Није се могао избећи неред у Новгороду. Чим су сазнали Новгородци за намеру Татара да им одреде општи порез, одмах почеше код њих бурни метежи. И сâм млади кнез, син Александров, Василије, устаде заједно са Новгородцима, не хтеде послушати оца и отпутова у Псков.

Татари су видели да без војне силе са Новгородцима неће успети да уреде ствар, нерадо узеше дарове које су им донели Новгородци уместо пореза, и отпутоваше.

Александар посла свога сина Василија у суздаљску земљу, а неке од чланова његове дружине и саветника његових казни.

Прошла је година дана и 1259. године допутовао је изасланик великог кнеза, који иступи на Већу и рече:

„У Низовој земљи (области око засеока Низово) сакупља се војска татарска, да крене на вас, ако не дате да се преброје људи и земља у Новгороду.

Тако је говорио изасланик по наређењу Александровом, иако Татари и не окупљаше војску.

Велики кнез је знао нарав Татара. Он је схватао да Татари могу искалити свој бес на осталим руским земљама, али да, ипак, неће оставити Новгород на миру. Њему беше стало до добра и мира отаџбине. Он не хтеде да се стара за једну област на штету других.

Због тога, сазнавши да кнез опет спрема изасланике да иду по порез, Свети Александар намисли да унапред заплаши Новгородце страшном вешћу, а затим да већ уреди ствар са њима, без греха и крвопролића.

Најпре је покушај успео. Новгородци пристадоше на све. Али, чим татарски чиновници приступише пописивању људи ради сакупљања пореза, опет избише немири. Од срамоте и стида побуни се срце новгородско. Народ, окупивши се у гомили око Саборне цркве Св. Софије, претио је Татарима смрћу.

„Умрећемо часно за Св. Софију и за домове анђеоске“ ‒ повикиваше Новгороци ‒ „и нећемо платити порез и дати да нас преброје крвожедници проклети!

Са великом муком Свети Александар смири побуну и приволи Новгороце да плате порез под условом да не сакупљају чиновници канови, већ да сâм кнез предаје порез Хорди. Татари одоше. Као да тежак камен паде са срца Александру Невском када се уреди ова ствар. „Оче свети!“, говорио је он Кирилу, Светитељу Ростовском, „уз помоћ твоје молитве сам здрав кренуо у Новгород ‒ и твојом молитвом здрав и овамо дођох!“

украс 2

ОБЈЕДИЊАВАЊЕ И ЈАЧАЊЕ РУСКИХ ЗЕМАЉА