Наставак градње дорћолске цркве Светог Александра Невског на трећој, данашњој локацији

Под надзором Одбора грађана за подизање Дорћолске цркве, уз 600 000 динара одобрених за буџет од председника Општине, Косте Куманудија, у пролеће 1927. године, у атмосфери у којој ће априла месеца Београд постати домаћин чувеног Другог византолошког конгреса, на плацу који је Одбор успео да сачува у целини, настављена је градња храма Светог Александра Невског.

Планове за цркву Светог Александра Невског Јелисавете Начић, према којима је, пред балканске ратове, изградња стигла до сокла, 1926. године, пре радили су и “поправили” и по измењеном решењу реализовали начелник архитектонског одељења Министарства грађевина, хонорарни професор за византијску архитектуру на архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, дописни члан Српске краљевске академије, Петар Пера Ј. Поповић, и руски емигрант, архитекта Василиј Андросов.98 Ово се види приликом поређења планова Начићеве и оних на којима су радили Андросов и Поповић, очигледне су темељне прераде нарочито у пропорцији триконхоса, битно продужење западног травеја, измена форми конхи, итд.

Велики добротвори храма Св. Александра Невског Светозар Стојадиновић рентијер Крста Поповић трговац
Велики добротвори храма Св. Александра Невског Светозар Стојадиновић рентијер Крста Поповић трговац
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Милан Димић, трговац, Душан Гавриловић, трговац (с лева на десно)
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Милан Димић, трговац, Душан Гавриловић, трговац (с лева на десно)
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Марко Штајнер, Милан Влајковић, индустријалац (с лева на десно)
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Марко Штајнер, Милан Влајковић, индустријалац (с лева на десно)
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Божа Трпковић, трговац, Јован Јовановић, трговац (с лева на десно)
Велики добротвори храма Св. Александра Невског, Божа Трпковић, трговац, Јован Јовановић, трговац (с лева на десно)

Храм се подиже по прерађеном пројекту за зидање и покривање цркве, у духу “српсковизантијске” архитектуре, поднетом Министарству грађевина на увид фебруару 1927. насталом, вероватно, још ујесен 1926. године, према предрачуну Василија Андросова и Петра Поповића из септембра 1926.

“Пројекат нове цркве у Београду за Дунавски крај” (дакле још недефинисан као црква Светог Александра Невског), на дванаестак листова фасада, основа, попречних и подужних пресека, потписали су, испод одреднице прерадили, у августу и 14–18. септембра 1926. године, начелник Министарства грађевине П. Ј. Поповић и В. Андросов, а као инспектор Драг. Маслаћ. Касније је дошло до неких измена у оквиру овог пројекта, на пример розете су изведене у другој форми, рељефни украси на фасадама испод розета су нешто увећани, по две слепе нише са рељефним крстом у горњој залученој зони на све три апсиде храма на фасади нису изведене, итд.

У априлу 1927. године, одржана је лицитација. Предрачун Андросова и Поповића потичу и из септембра 1927.

На копији плана “Део порушеног приземља”, где се наводи да је висина зида тада била 2.30 метара, а на коме је горе десно ударен печат са текстом: НАДЗОРНИ АРХИТЕКТА ЗА ПОДИЗАЊЕ ЦРКВЕ “Св. Александра Невског” НА ДОРЋОЛУ Бр. 14. од 23. августа 1927, потпис Голднер стоји под реченицом Обрачун вршен по шифрираном делу сепијом. На средини је ударен печат: Прегледао са техничке стране 20. септембра 1927 г. Београд и стоји потпис Будимир Христодуло архит. Мин. Грађ. У горњем десном углу плана постоји потпис испод изјаве Видео – Момир Коруновић.

На терену је, у мају, земљиште за градњу Александро-невског храма прегледао и испитао архитекта Министарства грађевина, Андросов, а у септембру 1927. у саставу комисије, која је прегледала стубове израђене за цркву Светог Александра Невског, био и архитекта Димитрије Леко. Тада је Одбор за подизање цркве доставио Министарству грађевина предрачун радова везаних за копање нових темеља, рушење старих зидова и друге измене. Предузимач је био Стеван Младеновић.

Нове планове потписивао је, односно, оверавао инспектор, архитекта – поборник увођења понешто академизираног српског стила у профану архитектуру још из предратног периода, аутор Дома ученица у Крунској улици, члан 1923. године основане Комисије за реконструкцију културно-историјских споменика, Драгутин Маслаћ, док је пројекте технички прегледао и Момир Коруновић, настављач Маслаћеве струје у међуратној архитектури.

Градњу, у име Црквеног одбора, као инжењер, надзирао је 1927. године Петар Гачић, а у име Министарства грађевина Василиј Андросов.

Детаљ извођачког плана нереализоване верзије александро-невске куполе Василија М. Андросова,чије је одбацивање потписом оверио Драгутин Маслаћ
Детаљ извођачког плана нереализоване верзије александро-невске куполе Василија М. Андросова,чије је одбацивање потписом оверио Драгутин Маслаћ
Пројекат јужне фасаде цркве, 14. септембар 1926.
Пројекат јужне фасаде цркве, 14. септембар 1926.
Пројекат западне фасаде цркве, 14. септембар 1926.
Пројекат западне фасаде цркве, 14. септембар 1926.
План основе дорћолске цркве (по пројекту Јелисавете Начић)
План основе дорћолске цркве (по пројекту Јелисавете Начић)

Овлашћени инжењер, предузимач, Стеван Младеновић из Ћуприје, ангажован још у јулу 1927. године, у септембру 1927. обавестио је Министарство грађевина да путује због школовања деце и ће послове око градње цркве преузети његов брат Јован Младеновић. Те, 1927. године, када је градња нове цркве Александра Невског коначно отпочела, храмовна слава је, по први пут, прослављена на месту где се данас налази црква, а не у капели у дорћолској школи.

Изградња цркве Св. Александра Невског, 1929. године
Изградња цркве Св. Александра Невског, 1929. године

Средином фебруара 1928. Андросов је израдио нове предрачуне за радове на храму везане углавном за обраду ентеријера,109 али и за степенице и тротоар, што наводи на закључак да је црква до тада већ била пресвођена, што потврђује и запис у црквеној споменици из 1930. године.

У погодбеном предрачуну предвиђени су дрводељски радови који су обухватали израду греда крова и храстове степенице од хора ка звонику, док су до галерије хора биле предвиђене бетонске степенице.

О почетку нове грађевинске сезоне сведочи да је у априлу 1928. овлашћени инжењер предузимач, Стеван Младеновић112 тражио планове за цркву Александра

Изградња цркве Св. Александра Невског
Изградња цркве Св. Александра Невског

Невског од надзорног архитекте, примивши к знању да поново отпочиње градња цркве. С краја маја 1928. потичу нацрти неколико варијанти куполе и звоника које је архитекта Василиј Андросов припремао за цркву.

Први рок за довршење градње – јануар 1928. касније је одложен за јуни исте године, а из грађевинског дневника, који је био вођен и у октобру 1928. види се да су радови на цркви трајали и ујесен 1928. године.

Маја 1929. након окончаног првог дела послова на изградњи дорћолске цркве, повлачи се П. Ј. Поповић, а са Андросовим даље ради архитекта Душан Бабић.

После лицитације за израду другог дела радова на цркви Светог Александра Невског, одржане априла 1929. у Министарству грађевина, на цркви неке радове обавља предузимач Михајло Стоичевић из Параћина, у посао уведен јуна месеца 1929, а рок за довршење радова на фасадама му је истицао у октобру исте године.

Сачувани су и Андросовљеви предрачун и коначни обрачун за извођење финалних радова на храму Светог Александра Невског из јула и октобра 1929. године.

Из периода 9–13. децембра 1929. године потиче Протокол одређене регулације и нивелације издат Министарству грађевина од Суда општине вароши Београда у 64. блоку Дорћолског кварта између улица Цара Душана, Позоришне, Скендер бегове и Доситејеве. Нивелацију је израдио инжењер В. Зозулин. На “Ручној скици са мерама” стоји потпис Д. М. Атанацковића.

Црква Св. Александра Невског, непосредно по завршетку изградње, почетком 1930. године
Црква Св. Александра Невског, непосредно по завршетку изградње, почетком 1930. године

Црква је, према неким ауторима, била завршена 1929. године. Следеће, 1930. године у цркву је унет иконостас, постављена су звона и под, имена приложника и добротвора урезују се у камене плоче, ограђује се црквена порта. У септембру се довршава ентеријер храма, уводи се струја за осветљавање цркве, граде се степенице за звоник, обавља се регулисање, асфалтирање, калдрмисање улице, постављају се трамвајске шине. Али још у августу 1930. црква је имала проблема са прокишњавањем новопостављеног крова.

Патријарх Варнава (Росић), на Видовдан 28. јуна 1936. године у Београду
Патријарх Варнава (Росић), на Видовдан 28. јуна 1936. године у Београду

Фотографије, које се чувају у архиви цркве, из овог периода сведоче о уређењу порте, изради приступног степеништа из Душанове улице, бетонирању прилазних стаза, изради ограде око порте, онакве какву данас видимо, постављању капије.

Ограду је 20. августа 1930. пројектовао Василиј Андросов. Она је начелно и реализована према овом пројекту, али је у зидану конструкцију уграђена једноставна мрежа, а није постављена сложена декоративна решетка коју је Андросов предвидео.

Суперлаудовање другог дела радова на цркви Светог Александра Невског у Београду, у децембру 1930. године, за министарство грађевина извршила је архитекта, Десанка Манојловић.

Уз цркву Александра Невског, после 1930. године подигнуте су и канцеларије које су страдале у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941. године.

У јеку градње дорћолског храма, тачније од 1. априла до 1. септембра 1928. парох београдски при цркви Светог Александра Невског, иначе власник неколико парцела и зграда у Београду, прота Бранислав Цветковић, у Доситејевој улици, тада под бројем 41, преко пута црквене порте, у сведеном националном стилу, са лођом и колонадом, бифорама, трифорама и декорисаним капителима, гради свештеничку кућу. Репрезентативност објекта инжењера Томе Живановића сведочи о добром материјалном стању дорћолског пароха.
Краљ Александар Карађорђевић током изградње дорћолског храма неколико пута обилази градилиште, показујући велики интерес за цркву.

* * *

У време завођења “шестојануарске диктатуре” 1929, проглашења Југославије 3. октобра 1929, инсистирањем на југословенској идеологији јединства, поделе Југославије на бановине – тачније 11. новембра 1929. Српска Православна Црква била је законом одвојена од државе.

Патријарха Димитрија (Павловића), априла 1930. године, на челу СПЦ наследио је патријарх Варнава (Росић) свршени ђак петроградске Духовне академије, духовно чедо епископа Сергија, који је чин јерођакона, а после и јеромонаха примио у Петрограду.

Краљ Александар I Карађорђевић улази у порту цркве Св. Александра Невског на дан освећења цркве 23. новембра 1930. године
Краљ Александар I Карађорђевић улази у порту цркве Св. Александра Невског на дан освећења цркве 23. новембра 1930. године
Народ улази у цркву Св. Александра Невског на дан освећења цркве 23. новембра 1930. године
Народ улази у цркву Св. Александра Невског на дан освећења цркве 23. новембра 1930. године

За време патријарха Варнаве, до његове смрти 1937. године трајала је веома плодна градитељска делатност у Српској Цркви. У Београду је подигнута нова зграда Патријаршије, широм земље граде се храмови, упркос светској економској кризи која је захватила и Југославију. Тада су из капитала малобројних престоничких цркава издвојене суме и одређене су локације за изградњу дванаест нових храмова у Београду. Врше се припреме за подизање монументалне цркве Светог Саве.

Сигурно је на атмосферу у којој је настављена градња дорћолске цркве Светог Александра Невског утицала и чињеница да се у то време у револуционарној Русији, још 1922, уз оправдање да се скупоцени ковчег од око 1500 килограма сребра мора продати како би се народ спасавао од глади, која је харала СССР-ом, комисијски отвара рака са моштима Светог Александра Невског и да се оне током дугих деценија совјетске власти чувају у Музеју атеизма основаном у цркви Богородице Казанске у Петрограду. Скупоцена сребрна гробница коју је за мошти израдила царица Јелисавета и данас се чувај у музеју Ермитажа.

 

Наставак градње дорћолске цркве Светог Александра Невског на трећој, данашњој локацији