МЕРМЕРНИ ИКОНОСТАС

Као централни део првобитне опреме храма у цркви Светог Александра Невског свакако је био постављен иконостас. Приликом освећења храма краљ Александар је стајао на “свом месту”, управо, наводи се, уз иконостас који је поклонио цркви.

mermerni-ikonostas-crkve-sv

Иконостас монтиран 1930. године у цркви Александра Невског – поклон краља Александра, првобитно је био постављен у краљевској надгробној цркви на Опленцу, задужбини Карађорђевића и освећен са црквом 2356/24. септембра 1912. Осветио га је митрополит Димитрије и пред њим је ту недељом и празницима служио јеромонах др Николај Велимировић, кога је за чувара заветне цркве и свештенослужитеља поставио сâм краљ Петар.

Овај иконостас аутора Косте Јовановића, градитеља опленачке цркве, провео је време балканских и Првог светског рата на Опленцу.

Током Првог светског рата, 18. новембра 1915. краљ Петар је тестаментом своје земљиште у Београду, али и Опленачку цркву оставио наследнику престола Александру, који после рата и преузима сву бригу о довршењу породичне заветне цркве, па тако и одлучује о судбини првобитног опленачког иконостаса.

С друге стране, архитекта Василиј Андросов је, у оквиру целокупног пројекта храма Александра Невског из 1926. године, пројектовао и иконостас (план из 18. септембра 1926) за дорћолски храм. Његова визија иконостаса подразумевала је једноставну хоризонталну конструкцију високих престоних икона на ниским парапетима украшеним рељефима са крстообразном резбаријом.

Изнад низа престоних икона – исте висине, које су намењене представама Светитеља у пуној висини, следио је низ кружних медаљона уписаних у квадратна резбарена поља са средишњим лучним великим паноом, резервисаним вероватно за представу Тајне вечере. Између икона предвиђени су пиластри у оба реда.

Почетком 1927. године у штампи се појавила вест да ће Краљ Александар заменити опленачки иконостас новом олтарском преградом и да ће га поклонити некој другој цркви. Двадесет седам чланова Одбора за подизање спомен-цркве палим Колубарцима у Лазаревцу обратило се 16. фебруара 1927. године писмом Маршалату двора са молбом да се репрезентативни иконостас из задужбине Карађорђевића поклони управо њиховој будућој цркви због скромности средстава за изградњу којом они располажу. Одбору је 10. јуна исте године стигао одговор Вршиоца дужности Управника двора “да је иконостас из цркве на Опленцу већ намењен, те да се из тог разлога молби не може изаћи у сусрет”. Изгледа да је већ
тада, још док се зидао дорћолски храм, тачније у периоду између септембра 1926. и фебруара 1927. опленачки иконостас већ био њему намењен.

Маршалат двора опленачки иконостас од венчачког мермера цркви Александра Невског у Београд коначно шаље 13. марта 1928. године.

Првобитни опленачки иконостас може се сагледати на својој оригиналној локацији на снимку из публикације T. Graham Jackson, K. Jovanović, N. Zupanić, Serbian Orthodox Church, South Slav Monuments I, London 1918. (издавач: М. Ј. Пупин, уредник Николај Велимировић) за коју је материјал спремао и архитекта опленачког храма, Коста Ј. Јовановић – аутор иконостаса.

У овој публикацији није био репродукован горњи део првог опленачког иконостаса, па је тешко детаљније га упоредити са оним што је предвидео Андросов, али и оним што је реално изведено и данас постоји у дорћолској цркви.

У опленачком храму је иконостас стајао у равни прва два носећа пара стубова која су тада улазила у склоп иконостаса. Ови стубови су били на месту данашњег првог пара пиластара у дорћолској цркви који уоквирују централни део иконостаса иза икона Христа и Богородице. Следећа површина иконостаса са сараценским преломљеним луком над бочним дверима и са по два пара ис преплетаних пиластара, на Опленцу је била монтирана с друге стране носећег стуба и зида, а у цркви Александра Невског она је узидана између два пара пиластара
правоугаоног профила.

Да би се уклопио у нови, већи олтарски простор дорћолске цркве опленачки иконостас је морао бити повећан и то према пројекту Василија Андросова.

На места опленачких носећих стубова, између престоне иконе Христа и бочних двери ђаконикона, односно Богородице и пролаза у проскомидију, у цркви Александра Невског израђени су пиластри који су поновљени и са друге стране бочних двери, а иза њих је дорађено читаво платно са северне и са јужне стране.

Василиј Андросов је 26. децембра 1929. године потписао нови пројекат за александро-невски иконостас, узимајући у обзир опленачки иконостас који је краљ Александар наменио дорћолском храму. “С техничке стране га је прегледао” архитекта Гојко В. Тодић 20. марта 1930.

Пројекат је предвидео два бочна крила, мало повучена у односу на средишњи пано иконостаса донет са Опленца, са по две престоне иконе и са по четири иконе у горњем реду, као и сложенији завршетак горње зоне средишњег дела иконостаса, што није у потпуности реализовано.

Последња зона иконостаса завршавала се степенасто, данас архитравом завршену композицију требало је да надвиси још један низ икона – троделна аркада овенчана сложенијим од данашњег, монументалним крстом и двема рељефним волутама са стране. Бочна крила су у изведеном решењу добила по три, а не четири, иконе у другом реду, са већим међупросторима.

 pogled-na-ikonostas-i-naos-crkve-sv

vajani-motivi-detalji-3

vajani-motivi-detalji-2

vajani-motivi-detalji

МЕРМЕРНИ ИКОНОСТАС