За стварање потпуне слике о судбини цркве на Дорћолу, важан је и однос регента, односно краља Александра према храму Светог Александра Невског у овој фази његовог настајања, као паралела старању, али и немару династије Обреновића испољеним према овом храму у XIX веку, Александар Карађорђевић је помажући прилоге добротвора храма и сâм учествовао у изградњи ове, као и многих других цркава у земљи, овом приликом преузевши улогу “главног ктитора”, “великог добротвора”, односно “највећег приложника”, на северном зиду наоса цркве Светог Александра Невског, на црној каменој плочи, уоквиреној рељефно украшеним рамом, натписом именованог као: “Највећи добротвор и приложник храма Његово Величанство Краљ Југославије Александар I”.

Његово Краљевско Величанство Краљ Александар I Ослободилац, највећи приложник храма Св. Александра Невског
Његово Краљевско Величанство Краљ Александар I Ослободилац, највећи приложник храма Св. Александра Невског

Изградњу Опленца Александар је могао видети као довршетак династичке надгробне цркве, али и задужбину свога оца, краља Петра I. У време када је Александар Карађорђевић одлучио да помогне изградњу и довршење цркве свога Свеца заштитника у Дунавском крају у Београду, изградња још једне интимније, присније Александрове задужбине, дворске цркве Светог Андреја, тек је чекала реализацију. Црква Светог Александра Невског може се сагледати као паралела цркви Светог Ђорђа на Опленцу, која је посвећена Свецу заштитнику оснивача династије, Карађорђу, и опленачкој крипти посвећеној Светом Петру, апостолу чије је име носио Александров отац, краљ Петар.

Да би, с друге стране, био јаснији однос краља Александра Карађорђевића према Српско-турском рату 1876–1878, занимљив је и податак да је Александар био приложник изградњи храма Светог Михаила на Делиграду, где је 1876. објављен Српско-турски рат и где се руска војничка црква Александра Невског налазила током ратних операција. Црква Светог Михаила била је задужбина друштва “Кнегиња Љубица”; краљ ју је даривао иконостасом, а за подизање храма, које је трајало од 1926. до 1935, уступио је земљиште Карађорђевића.

Њихова Краљевска Величанства Краљ Александар I и Краљица Марија
Њихова Краљевска Величанства Краљ Александар I и Краљица Марија

Можда није случајност ни чињеница да су прве две српске цркве подигнуте у престоници нове државе, у периоду после Првог светског рата, биле управо дорћолска црква Светог Александра Невског 1930. и убрзо затим, чукаричка црква Светог Ђорђа 1932. године, обе посвећене светим ратницима. Дорћолском храму патрон је био Светац заштитник краља Александра Карађорђевића, чукаричком – Светац заштитник родоначелника владарске лозе Карађорђевића – Карађорђа, Црног Ђорђа Петровића. Оба храма, стилски слична у погледу архитектуре, пројектовао је, у духу моравске српске архитектуре од вештачког камена, руски емигрант, Василиј Андросов, уз сарадњу Пере Ј. Поповића. Важан је и податак да је, по окончању Првог светског рата, када је преузео бригу о довршењу породичне заветне цркве на Опленцу, регент Александар за обављање свих стручних послова, на место Косте Ј. Јовановића, довео управо Перу Ј. Поповића, тада начелника Министарства грађевина, који је, осим са Николајем Красновим, посредно укљученим и на коментарисању довршења александро-невске куполе, сарађивао и са руским сликарима на изради опленачког мозаичког и комплетног довршења ентеријера.

Иконе за оба иконостаса израдио је атеље Бориса Сељанка, сликара руског емигранта. Као и дорћолској, тако и чукаричкој цркви – велики добротвор је био краљ Александар, који београдској цркви Светог Ђорђа поклања велики прилог у новцу и једно московско Јеванђеље великог формата. Особене су и дубоке везе Александра Карађорђевића и Русије, уз оне поменуте младалачке из школских дана, уочљива је његова склоност према руским емигрантима за које Србија, односно Краљевина СХС, управо његовом политиком, постаје једна од најгостољубивијих средина.

После убиства Јована Константиновича Романова, Александровог зета, супруга принцезе Јелене, кога су убили бољшевици после октобарског преврата, Александру постаје близак руски емигрант, инжењер Сергеј Смирнов, члан Јеленине свите.

Александар је у ангажовању уметника за “своје потребе” давао предност руским уметницима и они су у њему, као и цела руска емиграција у Србији, односно Југославији, имали заштитника и покровитеља. Лично ангажован на довршењу Опленца и изградњи Двора, Александар је био консултован приликом сваке веће одлуке. и логично је да је за ове “приватне” објекте изабрао уметнике у складу са својим личним укусом.

Александарова наклоњеност руској емиграцији, па тако и руским ликовним уметницима – архитектима и сликарима, који су, руковођени Смирновим, радили за Опленац, па за дворски комплекс на Дедињу, имала је за последицу да су до Другог светског рата бројни руски уметници радили и за десетине других цркава у Србији.

За цркву Александра Невског ангажовани су руски архитекта Андросов и иконописац Сељанко, као и Николај Краснов, који је са Сергејем Смирновим, после Николаја Окуњева 1922, почетком треће деценије био ангажован управо на организовању експедиција руских кописта фресака који су радили за Опленац и у великој мери на ентеријеру Двора на Дедињу.
Из документата у Архиву Југославије види се да је Николај Краснов коментарисао решење александро-невске куполе. Василиј Андросов је у варијанти извођачког плана нереализоване верзије александро-невске куполе, чије је одбацивање потписом оверио Драгутин Маслаћ, разрађивао измене тамбура које су од њега тражене.

Споменица освећења цркве Александра Невског наводи да се “Њ. В. Краљ Александар … необично интересовао за … нови храм. Долазио је више пута у току зидања и обилазио нови храм.”

* * *

После удаје за Александра Карађорђевића, 8. јуна 1922. године, и судбина принцезе Марије Румунске, била је, не само својим руским пореклом, већ и браком са владаром чији је Свети Александар био небески заштитник, везана за београдски храм посвећен руском светом ратнику. Иако су многе цркве широм Србије после Александрове погибије посвећене успомени на блаженопочившег краља, међу њима и храмови у Милетићеву, Мозгову, Мирановцу, Шаркамену, истиче се чињеница да су изгледа, само две цркве између два светска рата у Југославији, и то београдска и милочерска црква, чији су велики ктитори били владарски пар, добиле за патрона Светог Александра Невског. Вероватно није случајно што је краљица, оставши удовица, одлучила да своју задужбину, црквицу у Милочеру, односно на Светом Стефану, посвети управо Светом Александру Невском, у спомен на преминулог супруга и на његовог Свеца заштитника.

Краљ Александар I Карађорђевић, и министар иностраних послова Француске Луј Барту, неколико минута пред атентат, 9. октобра 1934. у Марсеју
Краљ Александар I Карађорђевић, и министар иностраних послова Француске Луј Барту, неколико минута пред атентат, 9. октобра 1934. у Марсеју
Краљ Александар I Карађорђевић, на самрти, на седишту аутомобила у коме је рањен, непосредно после атентата, 9. октобра 1934. у Марсеју
Краљ Александар I Карађорђевић, на самрти, на седишту аутомобила у коме је рањен, непосредно после атентата, 9. октобра 1934. у Марсеју

После погибије краља Александра, његова удовица је само део суме, намењене њој и принчевима за издржавање, трошила за потребе породице, а три четвртине је улагала у добротворне сврхе нарочито се залажући да “Краљев фонд” и даље функционише као “Канцеларија Њеног Величанства Краљице Марије”.

Краљица Марија је била добротвор читавог низа друштава и установа – болница, породилишта, домова пензионера, школа, ђачких трпезарија, домова студенткиња, подружница Кола српских сестара итд, па је тако осим обнове своје задужбине, цркве Светог Александра Невског на Светом Стефану, краљица финансијски помагала и подизање православних цркава у Љубљани, Цељу и Марибору.

Није само најужи круг владарске породице у Југославији између два рата полагао пажњу на своје везе са руским двором и са Русијом уопште. Јавности је кнегиња Олга Карађорђевић, супруга кнеза Павла, била представљена и као потомак “цара Ослободиоца Александра II, која … сједињује свети дом Романова и херојски дом Карађорђевића”. У светлу руско-српских веза ове врсте можемо са гледати наставак изградње дорћолског храма.

Дорћолску цркву, тако, под покровитељством владарске породице, уз донаторство краља и богатих грађана, граде парохијани Дунавске капеле. Краљ Александар храму је даровао милион динара, а од народа је сакупљено пола милиона. Приликом подизања данашње цркве Светог Александра Невског у донаторству ујединио се владар са грађанством.

Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија као приложници и покровитељи цркве Светог Александра Невског на Дорћолу