ukras

grb

Хришћанство – мисионарска вера

Последња заповест коју је Господ Исус Христос дао Својим ученицима, пред Вазнесење на Небо: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа; учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19-20), Црква Христова је, још од апостолских времена, мисионарска заједница покајања, спасења и обожења у Христу, те је стога и вера Цркве Христове, вера православна – мисионарска вера, тј. Јеванђеље које се, по читавоме свету, неуморно и делатно проповеда свакоме створењу (Мк. 16, 15). Проповед Јеванђеља о Царству Божијем (Мт. 4, 23), с почетка, усмена – произношена на трговима земаљским, у приватним домовима, у тамницама, у ка- такомбама, на местима где је служена Божанска Литургија, ширењем Хришћанства задобила је, сразмерно убрзо, нове облике произношења односно саопштавања: писани – у списима и, потом, књигама, сликани  у иконама и фрескама, зидани у храмовима Божијим, рукоделни у свим делима хришћанске уметности и стваралаштва, све до најновијих времена, када се и савремена технолошка средства и медији, као што су радио, телевизија и интернет, могу користити, са стражитељским трезвењем и одговорношћу, за ширење Благовести спасења. У хришћанској старини, књиге су се преписивале руком у преписивачким радионицама: дворским – владарским и патријарашким, и, пре свега, манастирским. Појавом, пак, прве штампарије и штампаних књига на хришћанском Западу (по- ловином XV столећа) започиње ново доба хришћанске мисионарске делатности, јер су се црквене књиге у печатњама (штампаријама) могле печатати (штампати) тј. производити у неупоредиво већем броју примерака него што је то било могуће пре тога, када су књиге, једна по једна, биле преписиване руком. Захваљујући овоме, преко штампаних књига, Реч Божија се могла ширити међу људима и на- родима много брже и масовније. Прва, на Западу, штампана књига била је управо Библија – Светог Писмо Старога и Новог Завета, позната као “Гутенбергова Библија”, отпечатана 1455. године у 180 примерака (од којих су, до данас, сачувана 49 примерка). Прва штампана књига у Срба Христових била је, такође, црквена књига: Октоих – Осмогласник, која је угледала светлост дана 4. јануара 1494. године у Печатњи (Штампарији) Црнојевића на Цетињу, првој ћириличној штампарији међу Јужним Словенима. Њу је основао Ђурађ Црнојевић да би “цркве светим књигама снабдео” и, на тај начин, народ србски од Турака и турчења сачувао у вери православној и имену србском. Штампаријом је, као мајстор, руководио је- ромонах Макарије († 1528), први јужнословенски штампар. 22. септембра исте 1494. године отпечатана је друга књига – Псалтир, а трећа – Јеванђеље и четврта – Требник 1496. године.

Хришћанска култура – култура живе Књиге

Од почетка будући жива вера заснована на оваплоћењу Слова (Логоса- Смисла) Који беше у почетку (Јн. 1, 1) и Његовим речима Живота (Јн. 6, 68), на Његовој Књизи Живота –Јеванђељу, Књизи Сина Божијега и Бога Живога, Који постаје Син Човечији да би људи могли да се обоже и постану богови по благодати Божијој, Хришћанство је, током две хиљаде година своје неуморне ва- сељенске и историјске мисионарске делатности, развило пребогату културу Речи и Књиге, која, у ствари, јесте стваралачко оваплоћење, у историјском телу црквене књиге, у виду хришћанске словесности и књижевности, Благовести спасења и литургијског Култа исцељења и обновљења, преображења и обожења свега и свих у Христу – оваплоћеном Смислу. Следујући вековној пракси хришћанскога мисионарења путем културе Књиге – писања, састављања и објављивања црквених (библијских, богослужбених, богословских, верско-поучних) књига, Православна мисионарска школа при Храму Св. Александра Невског, предвођена њеним оснивачем протојерејем-ставрофором Љубодрагом Петровићем (1933-2010), сразмерно убрзо, осам година по своме оснивању (1985), онолико колико је било потребно да стаса прво покољење светоалександроневских православних мисионара, већ почетком деведесетих година 20. века (1993), проширује своју мисионарску делатносттако што почиње да објављује књиге катихетске, верско-поучне и апологетске садржине. Свештеници који су, тих првих година, водили рад Православне мисионарске школе, протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић и протонамесник Вајо Јовић, одлучили су се на овај суштински важан корак, јер су, на основу богатог парохијског и духовничког искуства, увидели колико је дубока и снажна духовна глад и жеђ у Србскоме народу после 45 година безбожничког опустошења које је, између ос- талог, имало за последицу и велико помањкање књига православне садржине. За православним књигама постајала је огромна потреба, нарочито међу младима, који су тих духовно и економски кризних, а потом и ратних 90-их 20. века година, у великом броју прилазили Цркви, тражећи одговора на најдубља питања људскога постојања, тражећи утола за своју духовну жеђ и глад. Први “уређивачки савет” издавачке делатности Православне мисионарске школе чинили су Епископ Будимски др Данило Крстић, протојереј-ставрофор Љубодраг Петровића и вишегодишњи делатник Православне мисионарске школе, Владимир Димитријевић, који је и био приређивач првих неколико издања Православне мисионарске школе.

ukras

ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ПРАВОСЛАВНЕ МИСИОНАРСКЕ ШКОЛЕ 1985-2015.