Краљ Александар Обреновић у манастиру Хиландару 21. маја 1896. године
Краљ Александар Обреновић у манастиру Хиландару 21. маја 1896. године

Упркос превазилажењу сукоба државних власти и цркве, повратку митрополита Михаила у земљу 1889. године, по абдикацији краља Милана, поновном отварању пута руским утицајима и издавању новог закона о црквеним властима 1890. Црква, очигледно, још увек није била довољно јака да се одупре општинским властима и спречи рушење цркве Дунавског краја.

Рушење цркве Светог Александра у Београду и промена посвете дорћолског храма – српском Свецу, поклапа се са нешто умекшаном према Русији политиком с краја владавине Милана Обреновића и поновним окретањем Аустрији српске спољне политике у време када се Александар Обреновић, државним ударом априла 1893. године, више од годину дана пре времена, проглашава пунолетним и преузима власт. Тада млади владар, заправо, врши поновни заокрет и наставља очеву аустрофилску политику, без обзира на повремене контакте и мајчине везе са Русијом, кумство са руским царем, одлично познавање руског језика и почасти које се у Русији званично одају српским јавним личностима и самој обновљеној српској краљевини, повратак митрополита Михаила на чело Српске Цркве и помирење Обреновића са Црквом. У земљу се тада враћа краљев отац – Милан.

Напредњаци су се русофилској политици поново окренули 1895. када на место министра иностраних послова долази Стојан Новаковић. “Дан руског цара прослављен је исто тако свечано као и дан српског краља. Непрестано су се измишљали поводи за руска богослужења – и ми смо свакога часа трчали у цркву да се нешто за Русе молимо, или да нешто за Русе благодаримо” – говорили су српски аустрофили, али ова атмосфера је наступила прекасно за измену судбине београдске цркве Светог Александра Невског, јер је она тада већ била срушена и таворила је у Саборној цркви, па затим као капела у Дому Светога Саве.

Средином 1895. се у земљу враћа краљица Наталија, током 1896. Србија долази у сукоб са Аустро-Угарском, мада су тада и односи са Русијом били напети, а повремено и веома лоши. Као период најзатегнутијих односа Русије и Србије сматрају се године између 1897. и 1900. када је Милан био на челу војске, док је његов син владао самовољно покушавајући да укине странке и заведе “лични режим”. Такво стање потрајало је све до неуспелог атентата на Милана 1891. године, Александрове веридбе са дворском дамом краљице Наталије, Драгом Машин, јула 1900. године уз подршку руске дипломатије, и Миланове смрти у Бечу 1901. године. Женидби младога краља успротивили су се експоненти Миланове аустрофилске политике гурнувши млади краљевски пар на страну радикала и русофила. Даље отопљавање руско-српских односа одвијало се после смрти Милана Обреновића.

План Дорћола 1878-1921.
План Дорћола 1878-1921.

Окретање Русији и напуштање аустрофилске политике, скандали око женидбе Александра Обреновића, завера и убиство владарског пара у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, смена династија и смене на челу Српске Цркве обележили су почетак ХХ века у Србији, али се нису битно одразили на брже разрешавање проблема око изградње цркве Светог Александра Невског, односно на судбину храма на Дорћолу – које су од 1892–1893. године биле раздвојене. Убрзо по превазилажењу потреса, који је изазвала смена династије на српском престолу, Србија улази у фазу царинског рата са Аустро-Угарском коју смењује анексиона криза (1906–1911). Ипак, овај период обележио је и бржи развој српске привреде

Освећење темеља храма Св. Александра Невског 1906. године
Освећење темеља храма Св. Александра Невског 1906. године (даља градња храма је напуштена због појаве подземних вода)

изазван управо царинским ратом са Аустро-Угарском. Српска политика је морала тражити и нове савезнике у Европи. Краљ Петар се окренуо Француској, а на Балкану јача политика која има за циљ уједињење јужнословенских земаља. То је био период кризе и у руској империји, царевини из које је четврт века раније у Србију кренула капела Светог Александра Невског. Изгубљени рат са Јапаном отворио је пут немирима у земљи који су резултовали доношењем устава и укидањем самодржавља 1904–1905. године.

Политичке, економске прилике и црквени приоритети након промене на српском престолу, нису остали без одјека на судбину дунавске капеле Светог Александра Невског и изградњу нове цркве на Дорћолу. Упркос поновном зближавању са Русијом током прве деценије ХХ века, у време када се руском добровољцу из времена доласка капеле Светог Александра Невског у Србију, Рајевском, код Адровца, гради спомен црква (1902–1903) изградња дорћолског храма била је потиснута у други план. Мада се Београдска општина од доласка Петра Карађорђевића на власт, тачније у периоду од 1904. до 1909. трудила да материјално подржи капелу у Дунавском крају, она је служила у једној просторији Дорћолске школе, на месту са кога је 1891. уклоњена првобитна дорћолска црква Светог Александра Невског због градње те исте школе. За канцеларије капели посвећене руском светом кнезу била је додељена бивша ђачка гардероба од једног квадратног метра површине.

Под оваквим условима у капели се служило од 3. XII 1902. до ратне 1915. године. Београдска општина 1905. године отпочиње улагање у уређење Дунавског краја. Поставља се канализација у делу града око Душанове улице, регулишу се и калдрмишу дорћолске улице, уводи се осветљење и вода, организује се пијаца, за шта се посебно залаже новоосновано Друштво за улепшавање и унапређење Гундулићевог венца које су чинили грађани Дунавског краја и Палилуле.

У исто време, прецизније 13. септембра 1905. општински одбор на челу са председником Главнићем прихвата да настави градњу дунавске цркве посвећене Светом Симеону Немањи “у лепом византијском стилу” на старом месту које је било напуштено, због извесних техничких сметњи”, а које је тада прегледала нарочита комисија одобривши наставак радова.

Историјске прилике у Србији за време градње новог дорћолског православног храма и постојања Дунавске капеле Светог Александра Невског у Саборној цркви, Дому Светог Саве и у Дорћолској основној школи до 1909. године