Првобитни патрон цркве, руски кнез, свети ратник, заштитник вере православне, Свети Александар Невски, био је покровитељ и младом краљу Александру Обреновићу. Сину краља Милана, који је с мајчине стране наследио и руску крв, рођеном за време Српско-турског рата, име је дато по руском цару Александру II чије су се добровољачке јединице тада бориле са Турцима за ослобођење Јужних Словена од муслиманске власти, и чији је имендан био управо дан Светог Александра Невског. Милановом сину кум на крштењу био је сâм руски цар Александар II Романов “узвишени добротвор”, “украс царева”, “добротвор човештва и заштитник Славенства”, “чувар свете вере и Цркве Православне”, “моћна одбрана и заштита

србског народа” – како га је 1878. назвао митрополит Михаило, а свест о кумству са Романовима постојала је и те, 1891. године када је црква Александра Невског рушена.

AleksandarObrenovicНа захтев краља Александра Обреновића, на краљев имендан, на дан Све тог Александра Невског, 30. августа, од 1894. године, у свим “отачаственим” црквама “држе се” благодарења за краљево здравље. Богослужењима су морали присуствовати и представници државних власти и личности значајне за српски културни и јавни живот. Краљев однос према прослави имендана није био изузетан у оновременој Србији. Иако је слављење Свеца заштитника породице, односно рода – слава – неодвојива од вере сваког Србина, ни слављење Свеца заштитника појединца – имендан – типичан за руско Православље, али и за пољске римокатолике, крајем XIX века у Србији није био изузетак. Познато је и да је, на пример, и имендан митрополита Михаила Јовановића обележен посебним молепствијем у Српском подворју у Москви.

Александар Обреновић гајио је велико поштовање према руском цару Александру III, наклоњеном царском самодржављу, ка руској традицији оријентисаном присталици националне спољне и унутрашње политике, сину Александра II, који је оца на престолу наследио после цареве погибије у атентату марта 1881. године.

Однос Александра Обреновића према Александру III, Романову види се из описа краљеве радне собе у Новом двору, из средине последње деценије XIX, у којој су, уз портрет краљ Милана, изнад писаћег стола били уљани портрети руске царице и цара Александра III.

Судећи према политици Александра Обреновића, Александар III Романов српском краљу је пре могао бити узор у сфери аутократске власти и односа према националној идеји, него ослонац у спољној политици, јер се руски цар, све до своје смрти 1894. године, држао дефанзивне политике, препустивши питање Балкана европским земљама.

С друге стране, Обреновићи су, у то време, нарочито поштовали култ српских Светитеља из династије Немањића преузимајући улогу “нових Немањића”. Тако је краљ Милан, ослободивши Ниш, у нишкој Саборној цркви капелу посветио Светом Симеону. Београдски Нови двор добија капелу посвећену истом Свецу. Приближно у време наставка градње и промене посвете дорћолске цркве, у јуну 1893. године, и у Српском подворју у Москви полажу темеље за капелу још једном српском Свецу, српском светом архијереју, Светом Сави, сину Светог Симеона, коме ће бити посвећена дорћолска црква. Али, ни везе са руском црквом, по жељи краљице Наталије, нису биле напуштене, те Стева Тодоровић, по краљичиној наруџбини за нишку капелу, посвећену оснивачу немањићке династије, жупану Немањи, слика лик руског светог кнеза Александра Невског.

У таквим околностима, за време владавине младог краља, Александра Обреновића, одлучено је да се дорћолској цркви промени патрон и уместо краљевом Свецу заштитнику, црква у Дунавском крају посвећује се Светитељу оснивачу прве српске краљевске династије, можда управо да би се истакао значај васпостављања краљевине у Србији и подвукао легитимитет самосталности српске династије Обреновића, насупрот везама са православном Русијом.

Идеолошко окружење у време промене посвете дорћолске цркве