Осим са плоча на зидовима цркве, о приложницима уписаним као добротвори дорћолског храма, дознајемо и са спискова о прилозима парохијана и других верника из читаве Србије, сачуваним у црквеној архиви. Људи су цркви Светог Александра Невског често прилагали одређену суму новца за здравље својих милих и драгих или за покој душе рођацима и пријатељима. На овим листама срећемо име Персе Миленковић – добротворке и ктитора београдских храмова и Ота Голднера – предузимача приликом изградње цркве Светог Александра Невског пред балканске ратове 1912. године. Неки од приложника, пак, желели су да остану анонимни уписујући се на списак као Н. Н.

Овако прикупљан новац, чак, ни у време изградње храма није увек био коришћен искључиво за грађевинске радове. Одређене суме биле су трошене за богослужбене потребе и редовни живот парохијске, градске цркве – односно капеле Дунавског краја.

Грађани су се на различите начине јављали као донатори дорћолском храму. Тако је свештеник Свет. М. Радовановић саставио хагиографију Светог Александра Невског да би своје суграђане, Београђане, “упознао са житијем овог руског Светитеља” које већина њих није знала, али и да би приход од књижице приложио изградњи цркве.

* * *

Како парохијани дорћолске капеле после Првог светског рата готово да ништа нису могли да издвоје за стављање на тас у своме храму, а приходи од других црквених обреда били су минимални, 1923. године одлучено је да бољестојеће цркве – Саборна, Светог Марка и Светог Николе, одвајају део суме коју стичу од опела, венчања, оглашавања и да је прилажу Дунавској капели до коначне изградње новог храма Александра Невског.

Уз цркву Светог Марка, из чије се касе и раније финансирала изградња храма, као ктитор цркве Светог Александра Невског, после Првог светског рата, јавила се и београдска Општина сумом од милион динара.

 

Формирање црквеног Одбора грађана за подизање или (из)градњу дорћолске цркве

Градилиште цркве на Дорћолу још је 1921. било ограђено бодљикавом жицом ради безбедности. Фебруара 1923. Општина извештава црквену управу да је у свом буџету изградњи цркве Александра Невског наменила 4.000.000 динара, али до почетка радова није дошло.

Председник одбора за грађење храма Св. Александра Невског, Милан Банић, директор гимназије
Председник одбора за грађење храма Св. Александра Невског, Милан Банић, директор гимназије

Протојереј Тома Стојадиновић, старешина капеле Александра Невског се 22. октобра 1923. обратио Суду Општине града Београда сa молбом да се затворе улази у започету цркву Александра Невског, како се темељи не би загађивали од стране пролазника, да се оштећена бодљикава жица око градилишта замени дашчаном оградом, као и да се из куће на црквеном плацу иселе бесправно усељене породице, које прљају градилиште и да се у зграду усели црквењак који би градилиште чувао.

Грађани, а са њима и цркве Св. Александра Невског и Светог Марка, упркос послератној донацији београдске Општине, изгледа да су са њом били у константном сукобу још од рушења првобитног дорћолског храма Александра Невског, затим и пред балканске ратове када је Општина недовољно издвајала за црквене потребе у Београду, а и у периоду после Првог светског рата, када се, по мишљењу грађана, и даље непотребно отезало са почетком градње нове цркве Светог Александра Невског.

Незадовољни грађани одлучују да се организују у удружење које би покренуло градњу дорћолске цркве са мртве тачке. Осим Општине, на удару Београђана нашли су се и неки “најмеродавнији црквени фактори” који се нису довољно ангажовали на изградњи цркве Светог Александра Невског.

Грађани су, дакле, 1925. године формирали посебан Одбор који је требало да ради на коначном довршењу цркве у њиховом крају, да утиче на Општину београдску и државне власти, а који би се након довршења градње посветио спровођењу црквене мисионарске службе – “пропаганди” у служби Светог православља, организовању народне омладине, прикупљању материјалних средстава за улепшавање храма, помоћи невољнима, штампању листова и књига. Протојереј Милан Путниковић је 1. октобра 1925. саставио говор којим је позвао парохијане да приону на изградњу храма на Дорћолу и да постану приложници чија ће се имена уписати на плоче у храму и у Споменицу. Тежило се да се градња доврши 1926. године.

На челу Одбора налазио се Милан Банић, директор гимназије, касније жестоки противник Конкордата и владе Милана Стојадиновића. Из правила Одбора, односно Удружења за подизање цркве Светог Александра Невског; штампаних 1926. у Београду, дознајемо да је Одбор основан под високом заштитом Српске Православне Цркве и патријарха Димитрија, а да му је циљ да од прилога грађанства и улога чланова Одбора помогне довршење храма. Редовни чланови Одбора прилажу барем десет динара изградњи цркве Светог Александра Невског, док добротвори и велики ктитори дају суме од хиљаду до двадесет хиљада динара, а имена им бивају урезана у мермерне плоче узидане у црквене зидове. Одбор за подизање цркве имао је адресу у улици Страхињића Бана 45, а конкурс за довршење храма водила је канцеларија капеле Светог Александра Невског.

Удружење, односно Одбор за подизање цркве Светог Александра Невског, имало је своје органе – скупштину, управни одбор, помоћни одбор, надзорни одбор и требало је да се угаси када буде обавило свој задатак, када црква буде подигнута, а чинили су га грађани – од Милана Банића, народног посланика Николе Бесарабића, кмета Општине београдске Ђоке Димовића, индустријалаца Игњата Бајлонија и Владимира Илића, председника Духовног суда проте Михаила И. Поповића, шефа Грађевинске секције Веселина Трпковића, бродовласника Драгутина Тодића, начелника Министарства грађевина Петра Гачића, преко адвоката, инжењера, свештеника, рентијера, трговаца, до књижара, монтера, бравара, столара и пензионера – преко сто чланова. Одвојено је постојао и Одбор госпођа.

Старешина капеле, односно храма Светог Александра Невског у том пресудном периоду, од завршетку Првог светског рата до 1931. године, био је прота Тома Стојадиновић који се, уз своје парохијане, много ангажовао на изградњи нове дорћолске цркве, а један од пароха, од 1912. године, био је Милан Ј. Путниковић, иначе и активни борац против деловања социјалиста по селима Србије, док је био свештеник у Колару.

Грађани београдских и других општина, београдске цркве и Општина београдска као приложници новој цркви Светог Александра Невског на Дорћолу