Дом друштва Светог Саве
Дом друштва Светог Саве

Рушењем првобитне београдске цркве Светог Александра Невског почиње фаза сеоба “Дунавске капеле” Александра Невског, како ће се дорћолска цркве од тада, па све до пресељења капеле у нови храм 1930. године, помињати у документима и на званичном печату цркве. После прве три године након рушења дорћолске цркве Светог Александра Невског, проведене под кровом Саборне цркве (1891–1894), у време када је нови храм у Дунавском крају, према обећању Београдске општине, требало да буде готов, верници из овог дела престонице са својим паросима, 1894. године, прелазе у Дом Светог Саве у Душановој улици, тек нешто ближе Калемегдану од места на коме је до недавно постојала дорћолска црква посвећена руском Светитељу, а свештенство са митрополитом Михаилом и Духовним судом на челу, почињу да врше притисак на Београдску општину, која је, напустивши изградњу цркве на “Гушином плацу” 1894. због појаве воде, обуставила зидање цркве у Дунавском крају, да се испуни обећање дато приликом рушења дорћолске цркве 1891. године.

* * *

Дуго су на старом Дорћолу постојале рушевине турске грађевине познате као Пиринч хан. Место – на коме је била рушевина каравансараја са безистаном Мехмед-паше Соколовића, некад највеће турско здање у Београду из 1571–1574, у Душановој улици, почетком XVIII века – после одласка Турака из Београда – преуређено у палату аустријског команданта Београда, познато као Пиринчана, Пиринчxана и Двор принца Евгенија – додељено је крајем девете деценије XIX века Друштву за изградњу Дома Светог Саве. Патриотско удружење за помоћ Србима под туђинском влашћу, Друштво Светог Саве, чији је циљ било ширење просвете и развој националних осећања, основали су, у време српско-бугарског рата, 1886. године, београдски, тачније, дорћолски интелектуалци и индустријалци, махом слободни зидари, али међу њима је био и митрополит Теодосије. Уз помоћ београдских трговаца и занатлија, Друштво је 1888–1890. могло да приступи сакупљању прилога за изградњу дома у коме би се нашла школа, библиотека, пансион и канцеларије. Приложници су, уз краљицу Наталију и краља Александра Обреновића, били и браћа Крсмановић, Ђорђе Вајферт, Министарство грађевина, Министарство привреде, Београдска општина и други. Председник Друштва био је Светомир Николајевић, књижевник и књижевни критичар, професор Велике школе, академик, један од оснивача радикалне странке, министар унутрашњих дела, председник владе, становник Дорћола, члан Друштва за уређење и улепшавање Дунавског краја, али и приложник првој цркви Светог Александра Невског и власник “Гушиног плаца” од кога га је за нову дорћолску цркву купила Београдска општина.

Освећењу темеља Дома Светог Саве, које је, на рођендан краља Милана 1889. извршио митрополит Михаило, присуствовао је и тринаестогодишњи Александар Обреновић. Од јула месеца до октобра 1889. године, по бесплатно урађеним плановима Јована Илкића, подиже се Дом Светог Саве као двоспратна грађевина са сутереном и високим приземљем, европског, академског карактера, ренесансно-романтичарски третираним ритмичним фасадама и византијским бифорама са декоративним тимпанонима. Дом Светог Саве, на чијој декорацији су сарађивали Петар Убавкић, Ђока Миловановић и ликорезац, Јохан Хајнрих Нокен, израђен у духу школе бечког професора Теофила Ханзена, уједно је и почетак стварања националног стила у нашој архитектури.

* * *

У сутерену зграде Дома Светог Саве налазиле су се кухиња и трпезарија, у приземљу лево – стан управника школе, десно – канцеларије, библиотека и сала за састанке. Кроз крстастим сводовима прекривен вестибил у средишту овог нивоа, излазило се на застакљену веранду са погледом на унутрашње двориште и степеницама се ишло на први спрат са холом изнад веранде, слушаоницама, свечаном салом, канцеларијом и кабинетом. На другом спрату биле су размештене собе пансионата. Јуна 1922. године Петар Бајаловић за Друштво Светог Саве подиже још један спрат. Радови на Дому били су завршени 1923. године, а Илкићев пирамидални кровни завршетак замењен је полукружном атиком. Исте године Друштво Светог Саве преселило се у нову зграду, коју је за њих пројектовао Бајаловић на суседном плацу у Душановој улици. Светомир Николајевић, тада министар унутрашњих дела, па председник владе, капели Дунавског краја доделио је 1894. две велике просторије у приземљу, за потребе храма – просторију окренуту унутрашњем дворишту, а за канцеларију – просторију окренуту улици. Капела је имала право да користи ходник који ју је повезивао са улицом. Изгледа да је живот дорћолског храма под новим условима био доста тежак. Један од свештеника који је тада служио у капели Светог Александра Невског сећао се како цркви није било дозвољено да под кровом дома Светог Саве врши над покојником опело, а да су се венчања морала обављати веома тихо и да је нарушавање тишине и кућног реда у Дому могло изазвати прави излив беса “домаћина”, Светомира Николајевића.

Капела Светог Александра Невског, у овој фази свога постојања (од 1894. до 3. XII 1902.) у здању Светосавског дома, имала је многе суседе, јер је дом често мењао намену, школе и курсеви су се отварали и затварали, бивали су премештани. Поједине просторије закупило је 1900. Министарство просвете, 1905. уступајући их Првој београдској гимназији.

Капела Светог Александра је живела у овом простору све до 3. децембра 1902. године када је била премештена у дорћолску основну школу подигнуту на месту где се накада налазила првобитна црква Светог Александра Невског да би се у њој служило до ратне 1915. године.

Дунавска капела Светог Александра Невског у Саборној цркви – Дом и Друштво Светог Саве и Дунавска капела