„ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН…”

Уз овакав наслов, најбоље би пасовала нумера са уводне шпице једне од многих важних серија мог детињства – „Грлом у јагоде”.


Баш тако – грлом у јагоде, са скромним искуством певача у црквеном хору и још скромнијим познавањем лавиринта богослужбеног поретка, пре равно двадесет година, у недељу, на Ђурђиц лета Господњег 1997. стала сам први пут пред Хор у нашој, Невској цркви и одмахала своју прву Литургију, са благословом, читај, „указом” тадашњег старешине Храма – оца Љубе.

Све, што би можда могло да следи подсећању на ову обљетницу, пустила бих: да се само одмотава, отпевава, плете, мирује па разиграва, радује, поднавља, тихује … а пре свега – ТРАЈЕ; са мном – докле год сам здраве памети и Цркви на ползу, а без мене – колико и пре мене, па још небројено пута толико, са ревноснијима од мене.

Неочекивана, а можда баш из тог времена смутних деведесетих, дошла ми је у мисао реченица коју, чини ми се, Павићев јунак изговара пред Богородичином иконом у роману „Предео сликан чајем”: „Када би Твоја уста била нема, моја љубав била би глува.”

У здравље свих вас! - појушчих и труждајушчихсја, без којих би и моја љубав била глува и сама, и нема; а о томе какве плодове даје наш труд да растемо, учимо, приносимо наше пјеније, из Литургије у Литургију, из бденија у бденије – оставићемо нек промисли неки хоровођа и неки певачи после нас.

Ми, под будним оком и предстатељством светог благоверног Књаза, тренутно радимо на новом сећању.

Да нас по добру помињу, на многаја, благаја и пјесносодјелатељнаја љета!

Ј.А. Тонић

„ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН…”