ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

Свети Александар Невски беше из славне кнежевске лозе. Родио се 30. маја 1220. године, као други син великог кнеза Јарослава Всеволодовича, праунука Мономаховог, и благочестиве супруге његове Теодосије.

Преци Светог Александра Невског од давнина беху славни по свом светом животу. Његови најближи преци били су велики владари, а у исто време одликовала их је дубока, искрена побожност.

Деда Св. Александра Невског, према речима летописца „имаше стално страх Божији у срцу своме, дајући милостињу онима којима беше потребна, судећи праведно и нелицемерно, не бојећи се силника, и многе цркве подиже за време владавине своје“.

Родослов Св. Александра Невског
Родослов Св. Александра Невског

Дединог брата, Андреја Богољубског, црква је уврстила у Светитеље. Отац Светог Александра, како летопис сведочи, беше владар предузимљив и човекољубив, и много труда је уложио у ширење Хришћанства међу Карелцима. Мајку Александрову у летописима називају светом. И она беше позната по своме честитом животу.

Нама су мало познате најраније године детињства Светог Александра. По свој прилици, васпитаван је као и сви млади кнезови у старој Русији. Обично би их прво давали на одгајање хранитељкама и дадиљама из бојарског сталежа. Када би напунили три или четири године, узимали су их од жена-дадиља и стављали их под надзор мушкараца.

Од младости кнезове су учили писму. Побожни преци руски стараху се да, приликом образовања, прво упознају младића са књигама Светог Писма, нарочито са Јеванђељем и Псалтиром који тада беше омиљена књига руског народа. Током читања они су, наравно, наводили и неопходна објашњења прочитаног текста.

Све то имало је верско-поучан карактер. „Читај, кнеже мој ‒ говорио је, на пример, митрополит Никифор ‒ читај трећи псалам првог часа: Милост и суд испеваћу Теби, Господе; и остало. У њему је верно приказано какав мора бити цар и кнез. Ако будеш проживљавао и држао се онога што је написано у овоме псалму, он ће просветити још више умне очи твоје, одвратиће од њих сваку сујету, осветиће слух твој, очистиће срце твоје, исправити стопе твоје, сачуваће ноге твоје од посртања… И засијаће теби светлост, која обасјава праведнике, на многе године сачуваће те у недужности и неосуђивању, а затим ћеш се из царства земаљског вазнети у Царство Небеско“…

Дубоко се усадише ове једноставне, искрене речи у срце младог ученика…

Нису без разлога, касније, готово сви руски кнезови у тешким тренуцима свога живота прибегавали светим књигама и у њима тражили поуке…

Имајући пред собом живи пример побожности оца и мајке, стрица и других рођака својих, Св. Александар Невски, од најраније младости, откриваше у себи побожност и љубав према Цркви Божијој. Дечје игре и световни разговори нису га занимали.

„Од младости ‒ бележи један стари биограф Св. Александра ‒ волео је он Христа и клонио се сујете овога света, наслађивао се духовним песмама, и душа његова беше жедна поука Светих Отаца. Свеноћна бдења и тајне молитве Богу биле су његово омиљено занимање. Беше он кротке и тихе нарави још од детињства.“

Често је усред ноћи, у тишини, устајао из постеље и изливао пред Богом своја осећања у пламеној молитви.

Ипак, није задуго Свети Александар Невски мирно растао и јачао у дому својих родитеља, далеко од животних брига. Рано му беше суђено да упозна стваран живот и да окуси сурове животне лекције.

Детињство Св. Александра Невског

Отац Светог Александра, Јарослав, кнезовао је у Новгороду. И управо у овом граду Свети Александар је прошао прву школу политичке мудрости.

У то време Велики Новгород веома се разликовао од других градова, који су се готово у потпуности потчињавали само једном кнезу. А Новгород беше „слободан“ град. Више од свега ценио је он своју слободу и био је поносан на њу.

Врховна власт, која је управљала судбином града и није признавала никога изнад себе, беше Веће. На Већу Велики Новгород је бирао себи кнезове. Кнез, којега су позивали у Новгород, одлазио је тамо да влада целом слободном земљом новгородском, и притом је љубио крст Великог Новгорода (као знак да прихвата понуђене услове), а Велики Новгород љубио је крст кнезу. Ако кнез није био по срцу Новгородцима, Веће би му говорило: „Ми тебе нећемо, иди од нас у добру, куда год хоћеш“.

Тако и кнез, ако му не беше по срцу да кнезује у Новгороду, сазивао би Веће, поклонио би се, захвалио за гостопримство, скидао са себе обавезу коју је примио приликом целивања крста, и одлазио би куда је желео.

Заједно са кнезом управљао је Новгородом и кнежев намесник и заповедник војске. Ова тројица обављали су све послове, судили су и спроводили ред, извршавали су све одлуке, које су биле донете на Већу.

Њих је бирало народно веће, као што је бирало и владику, архиепископа. Веће је указивало како треба владати земљом, уређивало је уговоре са другим земљама, решавало је питања рата и мира, доносило законе и прописе, и судило је у стварима друштвеним.

Веће и беше сва слобода новгородска…

Тешко беше кнезовима да живе по новгородским правилима. Није без разлога још стари кнез Свјатослав говорио Новгородцима, који су тражили од њега да им пошаље кнеза: „Ко ће поћи код вас?“

До времена Светог Александра Невског, у периоду од стотину година, не беше ни једног кнеза који је живео у Новгороду дуже од пет година… Одвећ љубоморно чували су Новгородци своју слободу!

  1. године Јарослав Всеволодович, не уредивши ствар са Новгородцима, оде у свој феудални посед ‒ град Перејаслављ. У Новгороду остави он свог осмогодишњег сина Александра са старијим братом Фјодором. И тек што Јарослав отпутова из Новгорода, тамо су почели велики нереди…

Јесен беше те године необично кишна. Од Успења (15. августа) до Никољдана (6. децембра)* не беше сунца, киша је лила без престанка, дан и ноћ. Због тих киша није се могло ни сено сакупити, ни њиве узорати. Тако топло време за то доба године и непогоде унапред најављиваше глад. По свој прилици Бог се разгневио на Новгородце…

Народ се побунио… Решили су да траже оне који су криви за то што их Бог кажњава.

На двору Јарослављевом ударише у звона. И гомила народа похрли на Веће да размотри због чега тако дуго нема зиме.

У то време владика у Новгороду беше монах Арсеније, кога изабраше за епископа присталице Јарослава Всеволодовича. Непријатељи Јарославови решили су да искористе народну побуну… „Владика Арсеније је за све крив“ ‒ стадоше викати они на Већу. „Због њега је невреме. Зашто он неправедно седе на епископски престо, плативши кнезу?“

Разјарена гомила појури са Већа у владичански двор… Владика Арсеније једва се спасао од смрти…

Тада побуњени народ стаде уништавати и остале присталице Јарославове. Читав град се подиже на ноге. Јарославове присталице одлучише да се бране до последње капи крви… Спремало се страшно крвопролиће.

Када су видели такво расположење у Новгороду, блиски људи младих кнезова, тајно, ноћу, побегли су са Фјодором и Александром код оца њиховог у Перејаслављ Залески.

Након две године Веће стаде поново молити Јарослава да се врати у Новгород.

  1. године Јарослав допутова у Новгород, и остави тамо, као и раније, двојицу својих синова. Не беше радостан њихов повратак. Глад и смрт свирепо су завладале Новгородом, још силније него раније.

Због раног мраза сви озими усеви су пропали у новгородској области, и „отуда невоља настаде велика“. Жита је било мало, и цена његова због тога стаде брзо расти. „Несрећни Новгородци у почетку су јели маховину, липову и борову кору, жир, а затим стадоше јести и коњско месо, псе, мачке…“

Али, по свој прилици, на крају је и те хране понестало. Избезумљени од глади и очајања, људи су постајали гладне звери. Несрећници стадоше јести људске лешеве, а неки стадоше нападати чак и живе људе, „секоше их и прождираху.“ „Не беше милости међу нама“, пише летописац, „но беше туга и јад, на улицама, међу људима владала је туга, у домовима беше жалосно гледати децу како плачу тражећи хлеба, а другу како умиру… Шта човек да каже о казни Божијој, која нас сустиже!“ ‒ узвикује он. „Ко неће заплакати, видећи мртве, како леже разбацани по улицама и малу децу коју су раскомадали пси…“

Ову несрећу појачавали су још и унутрашњи немири. Почеше пљачке, паљења кућа, у циљу проналажења макар каквих залиха жита. Поче покољ… Читав грађански поредак стаде се рушити.

Узалуд су власти покушавале да зауставе злодела страшним погубљењима. Глад беше јача него страх од смрти. Оне које би ухватили у вршењу зверских злодела, спаљивали су, вешали, али злочини не престајаше. „Већ се сасвим приближи крај граду овоме!“ ‒ узвикује летописац.

Шта су преживели, каква осећања су морали доживети за све то време у Новгороду млади кнезови Фјодор и Александар, који беху очевици ових ужасних народних страдања?

Без сумње, потресне слике страшне невоље која задеси Новгород оставиле су на њихове младе душе јак утисак. Не дај, Боже, никоме да преживи нешто слично томе!

Али, таква преживљавања изграђују озбиљан поглед на живот. Она уче човека да живот није радостан празник, већ подвиг. Несрећу другога живо осећају племените природе и рађа се у њима жеља да се жртвују, само да учине лакшим страдања других.

Упознавши се изблиза са невољама народа, Свети Александар, наравно, није могао да се не побрине да их учини лакшим. Дубоко се усадило у срце његово сажаљење према несрећном народу, који је тако много пострадао…

Овде и научи Свети Александар „да буде заступник сирочади и удовица, и немоћних помоћник“, „јер не изађе из дома његовог нико, а да му он није помогао“…

У Новгороду живео је Свети Александар између две ватре ‒ са једне стране зависио је од непоколебљиве воље очеве, који је упорно стремио да ојача кнежевску власт у слободољубивом крају, а са друге стране ‒ од слободне воље Новгородаца, који су се старали да очувају своју самосталност и народну независност.

Отац је захтевао безусловно извршавање својих наредби, које су видно биле у супротности са оним што су желели Новгородци. Новгород је, пак, желео да кнез буде сагласан са интересима и вољом народа. Ако не би извршио очеве наредбе, Александар би остао без његове подршке и не би могао живети у Новгороду. Са друге стране, извршавајући очеве наредбе, ризиковао је не само да изгуби љубав народа, већ чак и да буде лишен слободе и подвргнут изгнању. Таквих примера видео је он много међу својим претходницима.

Но, Александар је умео тако добро да се држи и тако мудро да се прилагоди приликама, да је отац био њиме задовољан, а и Новгороци се не противише његовим наредбама.

Нема сумње да Александар у прво време свога живота у Новгороду, док још беше малолетан, није могао сâм управљати народом, и у име његово владали су очеви бојари, којима је и руководио и активно им помагао сâм Јарослав; Стога, сви успеси из тог времена припадају управо Јарославу и његовим бојарима.

Али, ипак, током ових година неприметно се изграђивао карактер Александров, настајале су те црте, које су касније сачиниле ту прекрасну целину, због које су Александра уважавали савременици и славили потомци“ (Бељајев, Велики Кнез Александар Невски).

Живот у Новгороду, усред свакаквих нереда, учини да Свети Александар буде опрезан и промишљен. Овде је он морао, јер то беше неопходно, да научи да буде присебан и да стално и строго осмишљава своје поступке. А туга и тешка страдања народа научили су га да не тражи ослонац и утеху у људском рачуну и схватањима, нити у спољним повољним приликама, већ једино у надању на благост и милосрђе Господа и Његову свесилну помоћ. Тако Промисао Божији припремаше Светог Александра Невског за велико служење које тек беше пред њим…

ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ