Осим наведених икона на иконостасу дорћолског храма, Борис Александрович Сељанко, о коме се заправо врло мало зна, чак није установљено је ли он био уметник, иконописац, или само власник атељеа који је ангажовао иконописце и о коме се зна из натписа на дорћолским иконама: “Иконописано: атеље Борис Сељанко”, за дорћолску цркву је израдио и већ поменуту икону патрона храма у линети над западним улазом у цркву и четири композиције, односно две иконе и две копије слика, чија се првобитна намена не зна, а које су дуго биле монтиране на стакленој прегради у припрати, тачније на њеним бочним вратима и то по две композиције на сваким од двоја врата. Данас су те иконе уклоњене, а због оштећења планира се њихово коначно премештање и рестаурација.

Опус уметника из атељеа Бориса Сељанка је везан за време пре освећења храма и изгледа да су све иконе и композиције које су они извели за цркву Александра Невског били монтирани пре освећења крајем 1930. године. На овај закључак наводи чињеница да је иконостас свакако морао бити постављен у цркви да би она била освећена, о довршењу иконе патрона храма у линети над западним улазом у цркву сведоче фотографије са свечаног освећења цркве репродуковане у Споменици освећења храма из 1930, а о довршетку композиција, које су биле монтиране на стакленој прегради, у истом периоду 1930. сведочи и натпис на даровној плочици иконе Светог Ђорђа.

С друге стране, није остало забележено ко је ангажовао Сељанков атеље да доради иконе за опленачки иконостас, да ли је у томе учествовао краљ Александар, канцеларија Двора, или је о томе одлучивао Одбор за довршење дорћолске цркве. Ипак, мало је вероватно да би краљ остао незаинтересован ко ће бити ангажован и како ће се дорадити иконостас из његове задужбине, његов поклон цркви посвећеној његовом светом заштитнику Александру Невском.

* * *

У прилог претпоставци да је Сељанков атеље сликао и икону Светог Александра Невског за линету над западним улазом у дорћолски храм иде и чињеница да је атеље Сељанка икону Александра Невског већ морао извести и за ред престоних икона на иконостасу, а вероватно из истог атељеа потиче и целивајућа икона Светог Александра Невског која се износи на налоњ у солеји на дан храмовне славе и која колоритом, техником, стилом и формом следи престону икону патрона храма и веома наликује решењу које је било монтирано у линети.

Иконопис, живопис, скулптура и примењена уметност до краја II светског рата

* * *

У једном периоду са унутрашње стране Андросовљеве стаклене преграде, гледано из наоса, лево је била монтирана икона Свете Петке, а десно Светог Ђорђа, док су профане представе Гуслара и Косовке девојке – као историјске, односно митске личности епске поезије, биле споља, окренуте ка свету изван светог простора цркве.

Није позната првобитна намена ове четири композиције које је израдио атеље Бориса Сељанка, а од тога би свакако зависило и њихово адекватно ту мачење и дефинисање у склопу декорације ентеријера цркве Александра Невског на Дорћолу.

С јужне стране, споља, крајем ХХ и првих година ХХI века на улазу у храм монтирана је икона Светог Ђорђа. Изнад Светитеља стоји натпис – Св. Великомуч. Георгије. Доле десно, икона је потписана: А. и Б. Сељанко. На плочици је текст: “Храму Св. Александра Невског даровали Милан Р. Димић са сестром Персидом 1930.”

 

Свети Георгије иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930
Свети Георгије иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930

Свети Ђорђе је приказан како танким дугим копљем пробија аждају изврнуту на леђа, раширених крила, тамнозелене коже, разјапљених чељусти, белих зуба. Десно, на сивомаслинастој површини, под сивоплавим небом са белим облацима и кланцем стоји златокоса принцеза у белој хаљини, са црвеним плаштом и златном круном, упирући поглед у небо. На врху стена назире се замак црвених кровова.

Лево, на сивозеленом фону види се јарак испред кога је у првом плану коњаник у златастом оклопу на светлом коњу. Из лика Светог Ђорђа, светле косе, у златном оклопу преко беле кошуље, сивих уских панталона увучених у окер чизме, исијава светлост.

Са северне стране, споља, на улазним стакленим вратима у храм приказан је гуслар, односно Филип Вишњић, дефинисан натписом: “Филип Вишњић. Српски Гуслар.”

Доле десно стоји потпис аутора слике – А. и Б. Сељанко, али је плочица на којој се видело ко је био приложник и од чијих средстава је ова слика из рађена, нестала.

 

Филип Вишњић, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, слика на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве
Филип Вишњић, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, слика на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве

Иконопис, живопис, скулптура и примењена уметност до краја II светског рата

Горе лево стоје стихови Јована Јовановића Змаја – епитаф на гробу слепог песника Филипа Вишњића:

Благо гробу и у тами што се сјаји, (нечитко)
Где кандило припаљују нараштаји. (нечитко)
Кандило је жар што српске груди краси,
Вишњић га је чуво да се не угаси.

Борис Сељанко је ову слику извео, слично Бијелићу на налоњу, према моделу Јосипа Даниловца.

Филип Вишњић је приказан како свира у гусле. Сликом доминира сивозелени колорит уједначене гаме који је својствен свим радовима Сељанковог атељеа. Једини јачи акценти су жути ореоли на пример у Благовестима.

Под високим светлосивим небом, које зрачи плаворужичастом светлошћу, у даљини се виде брда и грађевине, а у првом плану седи старац дуге седе косе и бркова, краће браде у трочетвртинском окрету према посматрачу, одевен у белу кошуљу и народну ношњу – мрки прслук опшивен златном срмом, са високим шареним појасом, тамномодре чакшире у дебелим чарапама и са опанцима. Старац седи на стени. Колорит пејзажа у првом плану из зелених прелази у окер тонове.

Са јужне стране, на стакленим вратима у храм са унутрашње стране била је монтирана слика Косовке девојке сликане према чувеном оригиналу Уроша Предића (према верзији из 1919. године). Мала је вероватноћа да је Сељанко познавао старију варијанту слике истог мотива – дело хрватског сликара Ферда Кикереца из 1879. године.

Натписом описане као: Косовка девојка и Орловић Павле. На слику је причвршћена плочица, али на њу није уписан никакав текст о донатору. Насликана уљем на платну слика није потписана од стране Сељанковог атељеа, мада је готово сигурно и она дело истог круга уметника.

И ова композиција је рађена умиреним колоритом, уједначеном палетом којим доминира тон руменог окера, а не искричав пун колорит Предићеве слике. Црнокоса девојка у белој везеној хаљини са тканицом, са дукатима у коси, поји светлокосог јунака у белој кошуљи, плавим чакширама, опасаног шареним каишем, са чизмама боје коже, у црвеном златом везеном прслуку. Крај ногу јунака лежи крвави убрус, у крилу му је мач. У првом плану је мач погинулог Турчина прекривеног плаштом, на кога се рањени Павле Орловић ослања.

Косовка девојка била је прво монтирана споља, са јужне стране, као и Филип Вишњић који је био монтиран споља са северне стране на средишњем делу стаклене преграде. О овом сведочи и облик слике Косовке девојке који одговара оквиру средишњег дела са спољашње стране стаклених врата из припрате у западни травеј храма.

Косовка девојка и Орловић Павле, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, слика постављена на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве са леђа иконе Св. великомученика Георгија (јужна страна)
Косовка девојка и Орловић Павле, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, слика постављена на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве са леђа иконе Св. великомученика Георгија (јужна страна)

Косовка девојка била је временом оштећена, вероватно приликом отварања и затварања врата.

Косовка девојка, слично краљевићу Марку, Милошу Обилићу, мајци Југовића, стекла је у оквиру “српског националног пантеона” особито поштовање које је у једном тренутку, у новом веку, прерасло у култ који се везивао за Цркву. Током тридесетих година ХХ века, ова слика је била позната у српској јавности, јављала се на многим репродукцијама.

Са северне стране, на улазним вратима у храм са унутрашње стране постављена је икона Свете Петке са натписом Прес. Мати Параскева, потписана доле десно: А. и Б. Сељанко. Ни на овој икони није сачувана плочица која је бележила име донатора. Светитељка је приказана, према често копираном типу иконе из новог века, са палмином граном, симболом победе, у левој руци, десне руке прислоњене на груди.

Испод плавог неба композиција је грађена, за Сељанка типичним, маслинасто-окер колоритом са златастим исијавањем ореола. Света Петка стоји на светлоокер тлу којим у дубину кривуда стаза ка белом храму са пет златних купола у дубини.

Иза Светице, жене средњих година, у монашкој ризи, заогрнутој капуљачом, насликани су растиње и модра брда. На њеној монашкој одећи по стоји трака, слична епитрахиљу, вероватно као ознака велике схиме.

Света Петка, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, икона постављена на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве са леђа слике Филипа Вишњића (северна страна)
Света Петка, иконописачки атеље Бориса Сељанка, око 1930, икона постављена на бочним вратима Андросовљевог застакљеног антреа цркве са леђа слике Филипа Вишњића (северна страна)

 

ДЕЛО БОРИСА СЕЉАНКА У ЦРКВИ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ