~ ~ ~ Цртица са Славе ~ ~ ~

(Урош Лалицки, члан Хора)

 

Огромна је радост и благодат била прексиноћ бити у Невском, на акатисту светоме благоверноме Књазу и освећењу славског колача и жита. Прослава храмовне преславе, а славе хорова - мешовитог и певничког - започела је свечаним бденијем уочи празника, уз пуно учествовање нашег хора, а наставила се архијерејском Литургијом на дан славе, коју је служио владика Арсеније, викар Патријарха српског. Иако су неки од нас, стицајем околности, обавеза или искушења која доноси свакодневица, пропустили ова богослужења која су протекла изузетно лепо и достојно прилике, акатист је, на неки чудесан начин, све то надокнадио, сабирајући и обједињујући у себи сву лепоту и узвишеност претходних богослужења. Молитвени трепет и ванвремена, "не од овога света" лепота те вечери у храму - цртице трајно записане у Књизи вечности - донели су душама свих нас присутних мир и тиху радост. Као да се богослужење, током та два славска дана, није ни прекидало, и као да су и они "последњи", који су стигли "само" на акатист, сечење колача и славско дружење са гостима после тога, заправо - стигли "на све", умирени и утешени сазнањем да, на неки необичан начин, иако стигавши у последњем трену, заправо ништа нису пропустили!

"Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали" - поучава нас, сверадосно, топло и очински благо, Свети Јован Златоусти у своме Васкршњем слову, можда и најлепшој беседи у историји Цркве. И заиста је било тако - сви су принели оно што су у том тренутку могли: појање, молитву, труд, радост, разноврсно и раскошно, а опет умерено (можда оксиморон, али тако стварно беше!) трапезно утјешеније - слано и слатко, прекуцане ноте тек хармонизованог славског тропара, добру вољу, своје време, "откинуто" од пословних и кућних обавеза и својих породица...

Чини нам се да хорски "пачићи", обично седећи у дну певнице, на клупи иза наших леђа, на богослужењу, заправо, понајвише бораве у "свом свету" играчака, књижица и тихог (некад и не тако тихог) брбљања које, сходно узрасту, обележава њихов боравак и учествовање у, за њихово поимање, заиста дугим, па и напорним, службама. Међутим, упорно довођење на Литургије (неретко чак и онда када, и сами заморени разним искушењима и тешкоћама којима обилује свакодневица, родитељски сентиментално, можда помислимо да је рано подизање из кревета деце, данас заиста преоптерећене гомилом непотребних ствари којима наше детињство није било "загађено", у недељно јутро - нека врста "мучења") и досадашње време проведено у храму - за тај узраст већ завидан "стаж" - ипак дају своје тихе и готово неприметне плодове: многе мелодије и молитвословља већ су се одавно, чак и нехотице, уписали у њихов осетљиви слух, радознале умове и нежне, још тако мекане и топле, душе. Захваљујући томе што се ради о можда и најчешће коришћеној, толико пута слушаној и одавно "упијеној" и усвојеној мелодији, обично (макар и подсвесно) везиваној за најрадосније празничне и славске тренутке, и они су, приликом освећења и ломљења славског колача, заједно са хором певушили славски тропар по 4. гласу, успешно синхронизујући добро знану мелодију, са речима тропара читаним из партитура које су у рукама држали старији!

Свечано, озбиљно, лепо, радосно, старовремски топло... Тако је било те вечери, и у храму, и у блиставо свечаној сали парохијског дома. Нека благи Господ да да, молитвами Свјатаго благовјернаго књазја Александра Невскаго, одавде па до вечности, трају, своју бројност увећавају и Имену Господњем неуморно певају хорови дорћолске светиње, и да се, из године у годину, у радости окупљамо дивноме Светитељу у част - и ми домаћи, а и гости, као незаобилазни благослов за сваког правог домаћина!

УТИСАК СА ХОРСКЕ СЛАВЕ