БИТКА НАД ЧУДСКОМ ЈЕЗЕРУ 1242. ГОДИНЕ ‒ ПОБЕДА НАД НЕМАЧКИМ КРИЖАРИМА

Убрзо после победе на Неви, слободни и увек бунтовни Новгороци, не желећи да се потчине своме добротвору, Светом кнезу Александру, почеше роптати.

Колико год да су волели они Александра, још више су волели они своју слободу и чврсто су бранили своје исконско уређење. А  Свети Александар желео је да влада земљом чврсто и одлучно. Када Новгородци додијаше Светом Александру својим раздорима и несугласицама, кротки и смирени кнез не хтеде више остати у Новгороду и у зиму исте 1240. године, заједно са мајком и супругом, отпутова одатле у Перејаслављ. У то време Немци, освојивши Псков, стадоше освајати и новгородске земље, страшно их пустошећи. Новгородци су убрзо увидели своју непромишљеност. Зажалили су они и покајали се што су се посвађали са Александром. Осећајући своју кривицу пред њим, они се не усудише да се обрате самоме кнезу.

Уместо да замоле самог Александра да их заштити од невоља, они се обратише његовом оцу, Јарославу Всеволодовичу, мислећи да ће им он послати кнеза којега су они желели. Али, преварише се. Јарослав им посла војску на чијем челу не беше Александар, већ трећи његов син ‒ Андреј. Али, није Андреј био потребан Новгороцима. Њима беше потребан Александар. Тада Новгородци послаше владику, архиепископа са бољарима да моле Јарослава, да им пошаље кнеза Александра. Видевши да руској земљи прети велика невоља, Александар се врати у Новгород, заборавивши све увреде од стране Новгородаца. Са доласком кнеза све оживе у Новгороду. Народ са радошћу дочека свог одважног вођу. И Свети кнез оправда наде које у њега Руси полагаху. Брзо сабра он народну војску и пође на непријатеље. Разори он тврђаву Копорје, коју Немци градише, и истера их из водске области. Али, требало је још очистити Псков од Немаца. А војске је Александар имао врло мало.

Распоред руских и немачких снага пред почетак битке на Чудском језеру
Распоред руских и немачких снага пред почетак битке на Чудском језеру

Свети Александар затражи од оца помоћ. Јарослав Всеволодович се сагласи да му на располагање стави своју војску, и Александар са но- вим снагама крену на Псков. По своме обичају, побожни кнез најпре оде у храм Св. Софије и у топлој молитви, са су- зама, молио је он од Господа благослов за нови подвиг. Немци нису знали за овај поход, и Александар се неочекивано појавио у околини Пскова. Град беше ослобођен, без велике муке. Немачки гарнизон је био заробљен, и поред храбре одбране. Далековидост Александрова се не ограничи само на овај релативно лак војни подвиг. Уздајући се у помоћ Божију, он одлучи да коначно осигура мир у северном крају, и да засвагда лиши могућности западне суседе да насилно упадају на туђе поседе, и крену он и даље, на земљу Литванску. Вест о ослобађању Пскова запрепасти ливонске Немце. Цела Литванија се покрену. Сабра се велика војска. Немци одлучише да униште новгородског кнеза. Сви су били уверени у успех: „Идемо да уништимо великог кнеза руског, Александра ћемо живог заробити!“, хвалећи се, говорили су витезови. Уосталом, нису они говорили без разлога. Сви, који видеше многобројност немачке војске, са страхом су говорили о „сили немачкој“. Увек се чврсто уздајући у помоћ Божију, Невски јунак, ипак, не клону духом. Окрепивши дух свој и ратника својих, молитвом у псковском саборном храму Свете Тројице, пред Моштима добротвора и заштитника Пскова, Св. благоверног кнеза Всеволода и добивши благослов од пастира Цркве, кнез храбро крену у сусрет охолом непријатељу. Немци су дочекали први руски борбени одред и потукли га до ногу, тако да се мало ко успео спасти.

Међутим, тај успех причини непријатељу више штете, него користи. Немци помислише од тог првог одреда да су то главне снаге Руса и са великом самоувереношћу кренуше напред. Војске се сударише на обали Псковског језера, покрај стене, која се називаше „Врањи камен“. Беше април, али лед на језеру је био још увек чврст. Немци су се кретали са литванске стране, преко језера, по леду. Стојећи на избочини стене, Александар је са узвисине пажљиво пратио кретање немачке војске. Пред његовим очима надалеко се простирало Чудско језеро, преко кога се по леду, светлуцајући копљима, шлемовима и панцирима, приближаваше руској војсци складни редови велике немачке војске. „О чему је размишљао, шта је осећао у овим тренуцима Невски јунак!? Дубока свест о сопственој исправности, немогућност било каквог уступка непријатељима, који се устремише на слободу отаџбине, на веру, на све што је за човека вредно на земљи, мисао о оним несрећама које непријатељи већ учинише руском народу, о њиховим гордим признањима ‒ све то, као муња, прође му кроз главу, и из дубине његове душе оте се узвик, који потресе срца руска“ (Хитров, Св. благоверни кнез Александар Невски).

„Расправи, Боже, спор мој са овим охолим народом! Помози ми, Господе, као што си помогао Мојсију против Амалика, и прадеди мојему Јарославу против Свјатополка грешног“ ‒ гласно се молио храбри кнез Александар, подигавши руке ка небу… И као одговор на ове речи разлегоше се гласни узвици војске, која га окруживаше. „О, драги и часни наш кнеже! Дође време! Сви ми даћемо живот свој за тебе!“ ‒ говорили су ратници. Цела војска се топло молила са својим кнезом. Сви су горели од нестрпљења да ступе у борбу. Осећање општег одушевљења одагна сваки страх из срца храбрих војника. У суботу, 5. априла 1242. године, у зору, одигра се жестока битка, коју у летописима називају „Битка на леду“. Немци постројише своју војску тако, да је у првом реду стајало мало људи, иза њих беше више људи, и надаље редови војске постајали су све шири. Приближивши се руској војсци, Немци су једноставно продрли у њу. Последњи су притискали ове испред њих, ови испред, хтели-не хтели, ишли су напред, ломећи све пред собом. Као што се забија клин у дрво, тако и Немци, оштром колоном, све даље продираше у Александрову војску, раздвајајући је на два дела. Међу Русима настаде велика сметеност. Тада Александар, са резервном војском, удари на непријатеља са задње стране, одакле они уопште нису ни очекивали напад. Попут вихора, налете он на непријатеље, и читав војни план Немаца поремети. Поче страшна битка…

Од честих удараца мачева и секира по штитовима и шлемовима, од ломљаве копља, и јечања рањених подиже се незамислива бука. „Изгледало је, као да се цело језеро узбуркало и тешко зајечало“ ‒ пише летописац. „Лед се није видео ‒ „све је било преливено крвљу!“ Немци се уплашише и стадоше бежати. Руси су јурили за њима седам врсти, до обале, пробадали су их копљима, секли их мачевима и секирама. Језеро је било прекривено мртвима. Пет стотина немачких витезова знатног рода изгину у овом боју, а простих (оних који су били нижег рода), толико да се није могло избројати. Војске, која донедавно беше толико страшна, сада више и није било. У слави велике победе врати се Свети Александар у Псков.

Сви прослављаше Бога и верног слугу Његовог Александра Јарославовича. „Помогао си, Господе, кротком Давиду да победи друга племена, и верном кнезу нашем, крсним знамењем“ ‒ говорио је народ ‒ „помогао си, да се ослободи град Псков од других народа и племена руком великог кнеза Александра Јарославовича!“ „Прослави Бог великог кнеза Александра Јарославовича, пред свим војскама, као што прослави Исуса Навина покрај Јерихона! Говораху Немци: заробићемо великог кнеза Александра… Али, Бог предаде њих у руке његове, и не нађе се њему противник за битку!“ У црквама служише благодарствени молебан. Сâм побожни кнез, дошавши у град, пре свега пожури у храм Свете Тројице да излије душу своју у захвалној молитви, јер Господ наочиглед свих сачува нашу Русију од западних крижара-присталица папе и римокатолицизма. Сећање на „Битку на леду“ се сачувало дуго времена у руским Синодицима. Дуго времена након ове битке, више од три стотине година, помињали су у Новгороду на јектенијама Невску битку и Битку на леду: „О, житељи Пскова!“, узвикивао је летописац, као да се наљутио, јер му се учини да су Псковљани незахвални. Ако заборавите великог кнеза Александра Јарославовича, који вас ослободи од других племена, или ако одступите од рода његовог и не примите неког од његових потомака, који се у невољи обрати вама, бићете попут Јевреја, који заборавише Бога, који их изведе из Египта, и нахрани их у пустињи мãнном“. Поделивши радост због победе, са житељима Пскова, Александар пожури у Новгород. Испуњени топлом благодарношћу Богу, Новгородци, такође, са узбуђењем празноваше славну победу над Немцима. Немци су се бојали да ће Александар кренути на њихове земље, и пожурили су да закључе мир са Русима. Послаше они код Александра изасланике са богатим даровима, и одусташе од свих освајања у руској земљи, и уступише значајан део поседа који беху у њиховој власти. И мир беше склопљен, јер је благородни кнез, према речима летописца, „сматрао да је дужан живети, не ступајући на туђе поседе“.

Св. Александар Невски у боју на Чудском језеру.
Св. Александар Невски у боју на Чудском језеру.
БИТКА НАД ЧУДСКОМ ЈЕЗЕРУ 1242. ГОДИНЕ ‒ ПОБЕДА НАД НЕМАЧКИМ КРИЖАРИМА