КРИЖАРСКЕ ПРЕТЊЕ СА ЗАПАДА

Још од најстаријих времена руске древне новгородске и псковске области почеше насељавати немачки витезови-крижари.* Ослањајући се на подршку из своје земље, постепено јачајући, они окупише војску, оклопљену у челик и гвожђе, саградише тврђаве, основаше град Ригу и стадоше освајати земље, једну за другом.

Убрзо, они завладаше готово целим приморјем (где су биле губерније Лифљандска, Естљандска и Курљандска ). Овде су живели незнабошци ‒ Естонци, Литванци, Летонци, и други. Немци су их крштавали, не љубављу и светом речју, већ претњама и насиљем, и држаше их у страху и чврстом ропству.

Нису имала снаге тамошња племена да устану против Немаца. И Руси их не дираше, тако да Немци накупише храбрости и снаге. Почели су они нападати, чак, и Новгород и Псков, разарајући градове и пљачкајући становништво. Замисао њихова беше да наметну латинску веру и руском православном народу, користећи то што је руска земља разорена и ослабљена.

У исто време, као по договору, хтели су искористити прилике у разореној руској земљи и Швеђани. Иако Шведска беше далеко, иза Балтичког мора, Швеђани су већ одавно продирали у финске земље, које су биле у близини новгородске области, градили су тамо засеоке и крштавали су финске незнабошце у веру латинску. У време Александра Јарославовича замисли њихове постадоше још веће.

Они, као и Немци, замислише да обрате у своју веру и руске православне људе. Шведски краљ доби од римског папе булу, у којој папа позва Швеђане да устану у одбрану вере, нареди да крштавају фински народ и да преобрате Русе у веру латинску, и свима који пођу у поход обећа опроштај грехова. Позив је уродио плодом. Сабра се огромна војска састављена од Швеђана и Нор- вежана. Кренуше на пут са њима и бискупи, спремајући се да крсте у латинску веру пагане, који насељаваше новгородску земљу, и да потчине руске „шизматике и бунтовнике“ римском папи.

Напослетку, спремаше се на стару Русију и трећи непријатељ ‒ Литва. Литванско племе живело је на западној граници Руске земље. У оно време Литванци беху још увек незнабошци, клањаше се идолима, различитим животињама и светој ватри. Земљорадњом се нису бавили. Живели су од лова и риболова, и од пљачке. Због тога, били су они сиромашни и нису били јаки. Наши први кнезови узимаше данак од Литванаца. А по- том, како је стара Русија слабила због свађа међу кнезовима, Литва, све више јачајући, поче нападати и суседне земље. Она поче отимати од Руса гра- дове и села, стаде их пљачкати и пустошити…

Према томе, са Запада је претила ништа мања опасност, од оне са Истока. Сада су већ и сâм Псков и Новгород морали да издрже опсаде. Већ се ближила опасност да горди и силни суседи завладају руском земљом.

„На небу сија једно сунце, на земљи мора бити један господар. Сви који му се противе на- носе увреду небу и морају бити уништени! ‒ го- ворио је источни татарски деспот.

„Господ на небу, на земљи ‒ његов намесник! Једно сунце обасјава сав свет и преноси своју светлост на друга светила, и зато један вр- ховни господар (папа) мора бити на земљи“ ‒ уз- викиваше у исто време владика Запада ‒ римски папа. „Сви који нису покрштени у римску веру, побијени су!“ ‒ говораху, хвалећи се, крижарски витезови који су служили папи.

Узроке таквог тока догађаја, наравно, најближе можемо пронаћи управо у том плану свемоћног Промисла, по коме се и одвија читав живот човечији кроз историју. Зар нас Божији Промисао није монголским јармом одвојила задуго од било каквих веза са Западом, није ли нас приковала задуго уз Исток да бисмо очували нашу народну самобитност, нашу Православну веру, нашу духовну самосталност у такво време, када још нисмо имали довољно снаге да је сами бранимо?

И, уистину, „вечна хвала кнезу Светом Александру, који је са изузетном оштроумношћу на време увидео страшну опасност, која нам је претила са Запада, сматрајући да је боље и ропство под Татарима, свакаква понижења и тешке материјалне жртве, а у исто време он храбро стаде у одбрану руског народа“ (Хитров, Св. благоверни кнез Александар Невски).

украс

*„Крсташи“ су они хришћански ратници или војници који под знаком крста („крсташ-барјак“ из српске на- родне поезије) бране своје отачаство од нападача или се, пак, боре за слободу свог поробљеног хришћанског народа, а „крижари“ су биле оне нападачке и освајачке војске која су „огњем и мачем“ у „крижарским ратовима“, по папском благослову, наметале или покушавале да насилно наметну римокатоличку веру и власт у туђим земљама, од северо-запада Русије, преко Византије (Ромејског царства) до Свете Земље (прим. ред.).

КРИЖАРСКЕ ПРЕТЊЕ СА ЗАПАДА