Црква Светог Александра Невског на српско-турском бојишту
и њен повратак у Београд

       Војна црква прати добровољце на бојиште, а следећи ибарску војску руског генерала Новоселова на Јавор, 24. септембра 1876. године митрополит Михаило је ту одржао говор војницима:
“Христољубиви војници,
Испраћам вас у свети рат за свету веру православну и слободу једноплеменог вам народа, благословом Господа Бога и Његове Свете Цркве и желим вам духа крепости, духа моћи Божје, која побеђује непријатеље.
Не заборавите јунаци, да на вас, који идете у борбу за правду, гледа Русија, Србија и Црна Гора.
Ујединимо сада и ми сви овде у цркви Св. Александра своје топле молитве, као што га је сјединила већ љубављу Србија и Русија, да вас на пољу битке прати Архистратиг небеских сила, чувајући драги нам ваш живот. …”[38. Митрополит Михаило, Духовна … год, 10 – из говора одржаног 24. септембра 1876.]
Црква 26. септембра бива постављена на Делиградском пољу, крај школе у којој је био главни војни стан под заповедништвом генерала Черњајева, да би се у њој причешћивали војници пред битку и вршила опела.[39. Аноним, У недељу се освећује црква Александра Невског, Политика, Београд 10. IX 1930, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 12; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; Б. Вујовић, Дорћол …, 138; Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994, 172.]

Митрополит Михаило (Јовановић)
Митрополит Михаило (Јовановић)

* * *

Упркос помоћи Русије, како војној тако и финансијској, Србија је губила рат. Разочарани Черњајев, после октобарског пораза српских снага код Ђуниса, напушта место главнокомандујућег српске војске и одлази из Србије, кривећи српску војску за пораз.
Руски добровољци, којих је у Београду било око две и по хиљаде, после рата чекају евакуацију. Србија је јануара 1877. била принуђена да потпише примирје, а следећег месеца и мир са Турском.[40. Група аутора, Историја Београда, …, 167–169; Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, књ. II, 169, О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; о Српско-турском рату и: В. Стојанчевић, Улога српске војске у ослобађању Понишавља и суседних крајева у другом рату Србије са Турском 1877/1878. године, Пиротски зборник, 27–28, Пирот 2002, 9–11.]
Када је мир са Турском био закључен, војничка шатор-црква Александра Невског била је пренесена са бојишта у круг Велике касарне у Београду, а затим у порту Саборне цркве.
Како се зиме 1876–1877, због хладноће, није могло слу жити у шатор-цркви, утвари – престо, иконе, кандила и два мала звона пренета су у велику салу Велике школе у учионицу број 55 на првом спрату Капетан Мишиног здања, тада старог једва деценију, да би се ту редовно одржавала света богослужења.[41. Фотографија И. В. Громана, 21,4 х 16,5 cm, инв. бр. Ур 3754, (Група аутора, Громанов албум фотографија 1876–1878. Музеј града Београда, Математички факултет у Београду, Математички институт САНУ, електронско издање, Београд 2003); Аноним, У недељу …, 12; М. М. Петровић, Црква Св. Александра Невског у Београду, Београдске општинске новине, бр. 2, Београд 1940, 141; Б. Вујовић, Дорћол …, 140; Група аутора, Споменица освећења храма …, 12; Према Б. Трипковић, Наведено дело, 16 и О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело – судбина руске војне капеле по доласку у Београд била је нешто другачија. По завршетку ратних дејстава војна црква се враћа са фронта у Београд, али на трг испред Велике школе, где је првобитно, по приспећу у Србију, била постављена. Храм Александра Невског ту остаје до битке на Ђунису, крајем октобра месеца, када је Српско-турски рат и завршен. Једно време црква се налазила у згради велике школе, да би првих дана новембра 1876. била пресељена у круг Велике касарне, а затим прелази у Саборну цркву.]

Капетан-Мишино здање, фотографија Ивана В. Громана (настала 1876-1878). На овом тргу је, пред одлазак на бојиште, у септембру 1876. године, била постављена руска војничка шатор-црква
Капетан-Мишино здање, фотографија Ивана В. Громана (настала 1876-1878). На овом тргу је, пред одлазак на бојиште, у септембру 1876. године, била постављена руска војничка шатор-црква

Ову чињеницу на својим фотографијама из Србије 1876. године бележи и знаменити руски војни фотограф, ратни репортер из Српско-турског рата, И. В. Громан[42. Евидентирано је да је Громан тада израдио 51 фотографију у Србији, махом везане за фронт, које се чувају у Музеју града Београда, Историјском архиву Београда и Војном музеју. – Д. Ђурић Замоло, Сачуван лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића, Годишњак града Београда, 14, Београд 1967, 147, 148.], а на легенди на једној од његових фотографија Капетан Мишиног здања стоји “да је у згради 1876. г. била смештена руска црква генерала Черњајева, руска болница Друштва црвеног крста и друге установе.”[43. Д. Ђурић-Замоло, Сачуван …, 150.]
У “руској цркви” служило се обично празницима, посећивали су је, углавном, припадници виших кругова, а у хору је певао и велики познавалац црквене музике, по свом гласу чувени, будући славни београдски судија, Јоца Кречковић.[44. М. М. Петровић, Наведено дело, 141.]

Капела Св. Александра Невског у Капетан-Мишином здању у Београду, 1876-1877. године
Капела Св. Александра Невског у Капетан-Мишином здању у Београду, 1876-1877. године

* * *

Цар Александар II у циљу заштите Србије и Црне Горе, али и руских интереса на Балкану априла 1877. објављује рат Турској. Руско-турски рат се водио на азијском и европском фронту у Бугарској, од децембра 1877. уз подршку Србије, чија ће војска овог пута избити све до Косова на југу, заузевши Ниш, Пирот и Врање.
У Сан Стефану, 7. фебруара 1878. године, склопљен мир, који је Русија као победница диктирала, био је ревидиран Берлинским конгресом исте године, под притиском Енглеске и Аустро-Угарске, на штету Русије и Јужних Словена, али Србији је, ипак, обезбеђена државна независност.[45. Л. М. Сухотин, Наведено дело, 121; Група аутора, МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА, II, Београд 1959, 79; Група аутора, Историја Београда, …, 170, 174.]
Словенофилско расположење и идеје братства руског и српског народа, у јесен и зиму 1876, у пролеће 1877. године, у време уласка Русије у рат са Турском, интензивни су. Кнегиња Наталија Обреновић шаље писма руској јавности којима се захваљује на братској помоћи у рату са Турском. У Београду од краја 1876. године ради Руски добротворни одбор који пружа помоћ пострадалима од рата.
Преко одбора у Србију стижу поклони из Русије, али и прилози у новцу, роби и одећи од Руса из Србије.
У српским црквама служе се парастоси руским официрима погинулим у рату.[46. Српске новине, бр. 230, Београд, 16. Х 1876, 1008; 34, Београд, 19. II 1877, 154; бр. 40, Београд, 21. II 1877, 159; бр. 56, Београд, 11. III 1877, 222.] Руски добровољци напуштају Србију, изражавајући јавно захвалност Србима на гостопримству.[47. Телеграм 1127 руских добровољаца, Српске новине, Београд, 5. I 1877, 11.]
За све то време и руска култура је, у различитим формама, присутна у српској јавности, на пример – српска штампа често у наставцима објављује руске романе и студије,[48. “Обломова” Гончарова, “Тарас Буљбу” Гогоља, “Козаке” Костромова у Српским новинама.] а у Србији почиње свој живот црква Александра Невског.

Цар Александар II Романов, покровитељ и заштитник Србије у Српско-турском рату 1876-1878.
Цар Александар II Романов, покровитељ и заштитник Србије у Српско-турском рату 1876-1878.
Црква Светог Александра Невског на српско-турском бојишту и њен повратак у Београд