Српско подворје у Москви и слање руских добровољаца
у Српско-турски рат

       На Балкану се у последњој четвртини XIX века одигравају бурна политичка превирања. Источна криза прераста у отворене ратне сукобе 1876–1878. Србија и Црна Гора 18. јуна 1876. године ушле су у ослободилачки рат да би помогле српске устанике у Херцеговини који су се од 1875. године борили против турске власти. Српски кнез, Милан Обреновић, одскора “руски зет” послао је митрополита Михаила у Русију да од руске владе, која је обећала да ће у евентуалном сукобу са Турском подржати Србију, тражи зајам за ослободилачки рат са боље наоружаним и опремљеним непријатељем. У Србију долазе и добровољци гарибалдинци, добровољци из Норвешке, Бугарске, Црногорци, бројни Срби, али и Чеси из Аустро-Угарске, и Руси.1
По избијању Српско-турског рата српско подворје у Москви, као и Одбор словенског добротворног друштва, сакупљају добровољне прилоге за помоћ породицама погинулих српских војника, али и за ратне расходе братске Србије. Међу доброчинитељима било је и руских старообрјадаца (старовераца). Србе је за време Српско-турског рата, тако, помагао и московски трговац, Тимотије Савич Морозов.
У Киро-јовановској цркви служе се молепствија за победу над Турцима. Српско друштво црвеног крста чија је висока заштитница била кнегиња Наталија Обреновић, тада покровитељка и Српског друштва у Русији, обраћа се за помоћ руској великој кнегињи Александри Петровни. 2
На иницијативу Н. Н. Дурново, као председника Словенског комитета, учесника у оснивању српског подворја у Москви, уочи избијања Српско-турског рата, 7. априла 1876. године, руске власти у Србију шаљу генерал-лајтнанта Генералног штаба, члана Государственог Совјета, Михаила Григоријевича Черњајева, да руководи српском војском и руским добровољачким јединицама.
Михаил Черњајев 15. маја 1876. године, после прегледа српско-турске границе, добија српско држављанство, генералски чин у српској војсци и место команданта Моравске војске – главне оружане снаге Србије, те поново одлази на југ и прегледа утврђења код Делиграда. Рат са турском отпочиње месец дана касније – 18. јуна.3
У штабу Черњајева нашли су се и генералови познаници, многи храбри, али и авантуризмом, словенофилством и романтичарским идејама занесени руски добровољци.4

Руски добровољци у Србији 1876. године
Руски добровољци у Србији 1876. године
Генерал-лајтнант Михаил Г. Черњаев, командант Моравске војске – српских регуларних и руских добровољачких јединица у Српско-турском рату 1876. године
Генерал-лајтнант Михаил Г. Черњаев, командант Моравске војске – српских регуларних и руских добровољачких јединица у Српско-турском рату 1876. године
  1.  Аноним, Краљица Наталија, Српске илустроване новине, Сомбор, 15. мај 1912, 41–42; Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, II, Београд 1959, 79, 137; Група аутора, Историја Београда, Деветнаести век, II, Београд 1974, 167–169; Група аутора, Историја српског …, 56; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, књ. II, Београд 1991, 385, 389; С. Јовановић, Из историје и књижевности, II, Београд 1991, 441; http://www.aleksinac.net/aleksinac/65.html.
  2.  Јеромонах Платон, Наведено дело, 46, 62, 66.
  3.  Черњајев је био прослављени војсковођа, са Турцима је ратовао 1866. у Ташкенту и своје велико ратничко искуство из ратова у Азији још 1867. ставио је на располагање кнезу Михаилу Обреновићу. По убеђењима словенофил, Черњајев је био издавач часописа “Руски свет” (“Русский мир”) у коме је архимандрит српског подворја у Москви, Сава, штампао проглас за сакупљање добровољних прилога устаницима – хришћанима у Босни и Херцеговини – Јеромонах Платон, Наведено дело, 10, 62; С. Грујић, Операције тимочко-моравске војске, књ. I, Београд 1901, 61–63; Л. М. Сухотин, Учебник русской истории, II, Бƀлград 1927, 121; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; П. Пузовић, Наведено дело, 81; http://www.aleksinac.net/aleksinac/65.html.
  4.  На чело ибарске војске долази генерал, такође Рус, Семјон Корнилович Новоселов (погинуо у Српско-турском рату). У Србији ратују и генерал лајтнант Никитин, генерал Висарион Висарионович Комаров (као начелник Штаба), генералштабни потпуковник владимир Бекер, потпуковник Мусин-Пушкин, пуковник Андрејев, Михаил Чичагов, ордонанс Лаврентјев, кнез Н. Н. Кирејев (погинуо 1876. код Вратарнице), Николајев, Калиновски, Гумилецки, Китајев, Биљев, Набоков, Сухоруков, Стебељски и многи други. – Српске новине 180, Београд 16. VIII 1876, 807; Српске новине 186, Београд 22. VIII 1876, 831; Српске новине 221, Београд 5. Х 1876, 969; Српске новине 223, Београд 7. Х 1876, 979; Аноним, Београдске вести, Српске новине, бр. 56, Београд 11. III 1877, 222; С. Грујић, Наведено дело, 61, 195, 197; Епископ Нишки Доментијан, Поздравна реч Њ. К. Височанству Престолонаследнику Александру I, Гласник Православне Цркве Краљевине Србије, 13, 1. јули 1912, 1–2; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; Б. Поточан, Вронски (1840–1876). Срце у Србији, Фељтон, Глас, Београд, 16. септембар 2001.
Српско подворје у Москви и слање руских добровољаца у Српско-турски рат