Руска војна црква Светог Александра Невског
као парохијска црква на Дорћолу

 

       Приликом повлачења руског добровољачког штаба и његовог одласка из Србије, одлучено је да војна покретна црква Светог Александра Невског буде поклоњена Србији, односно Београду.1
Како се у то време повећало становништво Дорћола, односно Дунавског краја, појавила се потреба за издвајањем дорћолске парохије из Саборне цркве, на чему се, од 1876. ангажовао нарочити одбор грађана с благословом митрополита Михаила, а потреба за подизањем нове цркве у овом крају града постојала је и пре 1876. године. Постоји и верзија да је земљиште за дорћолску цркву било одређено још пре Српско-турског рата 1876, али да је градњу одложио ратни сукоб. Изгледа да је изградња цркве у Дунавском крају2 почела управо још током ратне 1876, али је зато била успорена и одложена за наредну годину.3
Министарству просвете и црквених дела 9. маја 1877. године, председник Београдске конзисторије, прота С. Димитријевић упућује акт у коме се каже: “Црква покретна Светог Александра Невског која је постојала у овдашњој касарни, по наредби власти архијерејске, а према потреби парохије Дорћолске премешта се на земљиште исте парохије на Дорћолу за цркву парохијалну и сталну. Но, да би се у тој цркви могло служити и зими и лети, ради потребе парохијалне, мора се започети ново грађење те цркве са фундаментом од камена и зидањем цигала, за коју потребу по предрачуну мора се утрошити 5000 дуката и зато конзисторија према решењу сабора Архијерејског, мишљења је да се ово узме од капитала овд. цркве Св. Апостола и Евангелисте Марка са којом се има нова црква на Дорћолу саградити, стога у покорности обраћа се конзисторија Господину Министру с молбом да изволи овај издатак из касе именоване цркве одобрити и конзисторију што пре обавестити”.
Министар просвете и црквених дела, због последица рата на привреду и финансије земље, отеже са издавањем средстава намењених изградњи дорћолске цркве Светог Александра Невског и заступа јефтиније решење подизања шатор-цркве на озиданим темељима. Иначе, за позајмицу дорћолској цркви црква Светог Марка требало је тада да издвоји тридесет хиљада динара.4

План Дорћола 1878. године
План Дорћола 1878. године

* * *

Митрополит Михаило је 3. фебруара 1877. године од министра просвете и црквених дела тражио да се одреди чиновник Министарства да са представником Конзисторије изврше пријем руске цркве која се још налазила у Великој школи.[10а. 10а Архив Србије, МПсЦ, Деловодни протокол за 1877, текући број 236, 3. фебруар 1877. (3/2, 876 – видети бр. 5 за 1878).]
У априлу 1877. десетак дорћолских грађана се обраћало Министарству просвете и црквених дела са молбом „да се руска црква сагради до Кварта дорћолског под позориштем, а не на Варош капији код Дунава јер је ту далеко свима и врло их мало то тражи и цркву слабо би ко помагао.“[10б. Архив Србије, МПсЦ, Деловодни протокол за 1877, текући број 1340, документ послат 12. априла 1877.]
Након извесних несугласица између нарочито формираног одбора грађана и Конзисторије око локације новог храма у Дунавском крају, регулациони фонд, који је по одласку Турака располагао земљиштем за градњу, уступио је цркви неугледни плац зарастао у коров и пун камена од рушевине џамије, на углу Дубровачке и Душанове улице, са дунавске стране оивичен Скендер беговом улицом.
Првобитна зидана црквица Александра Невског подигнута је с благословом митрополита Михаила, у време споре урбанизације Дорћола по Јосимовићевом плану, у дворишту дорћолске основне школе5 – на месту бивше Ахмед-агине или Реис-ефендијине џамије, у суседству Јахја пашине џамије, која ће бити срушена тек крајем XIX века. Преко пута дорћолске основне школе, поред које је подигнута дорћолска Александро-невска црква, постојала је чувена кафана Ленгер до које је, при високим водостајима допирао Дунав.6
Уз изградњу првобитног дорћолског храма улажу се, осим од министарства одобрених средстава из касе београдске цркве Светог Марка, и средства која су прикупљали свештеници од народа, од Дорћолаца. Сачувале су се приче како је свештенство средства сакупљало обилазећи житеље града по кућама са молбом да се приложи за нову цркву.
Као приложници нове дорћолске православне цркве помињу се професори Велике школе – Светомир Николајевић, трговци – Никола Кики, Јанаћ Константиновић, Риста Деда, Андрија Дада, Светозар Стојадиновић, Благоје Ђуричић, пуковници – Јован Ванлић, кафеџије – Толе Стефановић, Аврам Тирић, Димитрије Писа, учитељи – Никола Поповић, чиновници – Никола Попче, судије – Вучко Ђорђевић, аудитори – Мита Мисирлић, хлебари – Нестор Димитријевић, рибари – Станко Тошић, читаве породице – на пример Биби.7
Дорћолска црква Светог Александра Невског, скромни, неомалтерисани храм, сазидан, ипак, од чврстог материјала – танких зидова од цигли ојачаних дрвеном грађом, пода прекривеног квадратним циглама, освећен је 1. октобра 1877.
О изгледу малог храма можемо судити само на основу неодређених описа и времена у коме је грађен – времена гашења зрелог романтизма у српској уметности, када се српска црквена архитектура угледала на византијске, али и романичке и готичке облике, у периоду који је закључен градњом цркве у Смедереву и Вазнесенске цркве у Београду, а када су своје каријере започињали архитекти ханзенатике и сликари реализма. Тада у Панчеву Ивачковић гради Преображенску цркву и подиже капелу породице Хариш на Земунском гробљу.8
Дорћол је тада, на пример, у Симиној улици, добио и Дом црвеног крста и прво модерно купатило.9

Положај цркве Св. Александра Невског 1878. године, између тадашњих улица Немањине, Душанове, Дунавске и Македонске
Положај цркве Св. Александра Невског 1878. године, између тадашњих улица Немањине, Душанове, Дунавске и Македонске
  1.  Аноним, Историјат цркве Св. Александра Невског …, 381; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  2. Од тренутка када се судбина цркве Светог Александра Невског везује за Дорћол, црква, а касније капела Светог Александра Невског, у документима и штампи често се назива “дорћолска”, односно “дунавска” црква или капела. Име везано за део града у коме су се налазиле, тада су носиле и Палилулска и Топчидерска црква – Архив Србије, фонд Министарства просвете, одељење црквено, година 1893, Б 3231, документ бр. 7782 од 7. јула 1893.
  3.  Аноним, У недељу …, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 11, 12; М. М. Петровић, Наведено дело, 112, 141; Б. Вујовић, Дорћол …, 134.
  4.  Аноним, У недељу…, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 12.
  5. Уз школе на Теразијама и код Саборне цркве, уз јеврејску школу, средином XIX века, док су градом још владали Турци, на Дорћолу, испод Сака чесме – на месту касније Јованове пијаце, постојала је једноспратна школа са доксатом, једном просторијом у којој су дрвену таваницу подупирали диреци кућица фамулуса у дворишту. После одласка Турака, преко пута ове школе подиже се и женска основна школа – Ж. Шкаламера, М. Поповић, Наведено дело, 244; М. А. Костић, Наведено дело, 782; Н. Трајковић, Наведено дело, 191–192.
  6.  Аноним, У недељу …, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 12; Д. Ј. Ранковић, Шетња кроз …, 689; М. М. Петровић, Наведено дело, 141; Р. Л. Веселиновић, Наведено дело, 102; D. Đurić – Zamalo, Prilog poznavanja beogradskih džamija, Prilozi za orijentalnu filologiju, XIV-XV, 1964-65, Sarajevo 1969, 125, 127, 128; Б. Вујовић, Београд …, 172.
  7.  М. М. Петровић, Наведено дело, 141.
  8.  М. М. Петровић, Наведено дело, 142; М. Јовановић, Српско сликарство и графика у доба романтизма, Нови Сад 1976, 12, 21; Д. Медаковић, Српска уметност у XIX …, 145, 171, 264.
  9.  М. А. Костић, Наведено дело, 782.
Руска војна црква Светог Александра Невског као парохијска црква на Дорћолу