ПРВОБИТНА ЦРКВА
СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ НА ДОРЋОЛУ


Развој Дорћола и дорћолске сакралне грађевине

 

       Судбина београдске цркве Светог Александра Невског тесно је повезана са Дунавским крајем, односно Дорћолом – делом града у који су пренете утвари руске капеле, квартом у коме ће нова црква бити подизана и рушена, грађена и пресељавана.
Још су римски бродови пристајали уз дунавску обалу данашњег Дорћола, а о Дунавском крају су писали и византијски писци када су помињали Београд. Средњовековно предграђе Београда, на обали овде плитког Дунава, препуно бара и ритова, пустошено кошавом, за време деспота Стефана Лазаревића, постаје варош.
После турског освајања града, 1521. године, Дорћол прераста у главни трговачки центар области, најгушће насељен део града. Уз обалу Дунава развија се централно пристаниште – јалаја / јалија – ту се граде и бродови, ничу караван сараји и ханови.
Део Дорћола изнад раскрснице данашње Душанове и Краља Петра, до Узун Миркове, називао се Зерек, а испод – Јалија, обала. Део данашње Улице цара Душана између раскршћа и данашње Улице Тадеуша Кошћушка називао се Бит-пазар – пијаца за продају старих ствари.
Назив Дорћол потиче из XIX века и означава раскрсницу четири пута, заправо – данашње Душанове, која се настављала у Видинску, па у Цариградски друм, као кичме кварта, и Дубровачке улице у којој су од XIII до средине XVIII века отварани дућани дубровачких трговаца, златара, ковача, оружара, бравара, јер приступ српском живљу у турску варош више није био могућ. Трговци су се у
овој чаршији груписали по верској и етничкој основи формирајући Хришћанску – Дубровачку или Латинску, Јеврејску и Муслиманску – Турску махалу.
Београд се у XVII и XVIII веку претвара у главно погранично утврђење између Аустријске и Турске царевине. Чести сукоби двеју империја доводе до рушења многих делова Београда, па и краја на обали Дунава. Опадање политичке моћи турске државе одразило се и на економски развој царевине, а самим тим и на стагнацију трговачког градског центра, Дорћола.
Осим Турака, Цинцара, Јевреја, у овом периоду, становници Дорћола постају и Немци. У турске грађевине, приликом окупација града, усељавају се Аустријанци. Београд доживљава урбанистичку реконструкцију, донекле се, у духу барока, исправља мрежа улица, а на Дорћолу, који и даље остаје богати део града, смештају се резиденције. Војне и управне зграде граде се у Душановој улици.
Током првог српског устанка у крају око Добрачине, Јованове, Јевремове, Вишњићеве, одвијао се буран политички и културни живот ослобођене Србије, зачео се Правитељствујушчи совјет, Велика школа, а ту је боравио и сâм Карађорђе.
Време двојне, турске и српске власти, након Другог српског устанка, односно од 1815. до 1867. године, Дорћол је провео као осиромашени, запуштени део турске вароши у коме није живео готово ниједан Србин, насупрот напреднијем и
модернијем српском делу града око Саборне цркве, улица Кнеза Михаила и Васине. Интензивније насељавање Срба у некада турским деловима града, а посебно на Дорћолу, почиње тек од око 1830. године.
Када Турци дефинитивно напуштају Београд 1862. године, ослобођену варош, па и Дорћол, полако освајају занатлије из јужних земаља под турском влашћу, насељава се све више Срба, Грка, Цинцара, Румуна, Бугара, а на Дорћолу живе и Јермени. Уз старе трговачке радње зидане у турском стилу, приземне, ниског крова који се може руком дотаћи, било је и камених солиднијих радњи у стилу дубровачке градње са лучним пролазима. На Зереку су средином XIX века, своје радње имале породице Милана Кујунџића Абердара, породице Нуша Були, Боди, Шонда, Кики, Кумануди.
Уз занатске и трговачке радње почињу да се граде прве фабрике, Дорћол се претвара у индустријску четврт.1

“Стан за два самца”, Београд, 19. век
“Стан за два самца”, Београд, 19. век

* * *

Предаја кључева српских градова кнезу Михаилу омогућила је израду плана регулације вароши у шанцу – дела Београда. Регулациони план израдио је 1867. године Емилијан Јосимовић, професор Велике школе и члан Српског ученог
друштва.
Урбанизација Дорћола по плану Емилијана Јосимовића текла је споро и то тек од 1875. године, дакле од времена доласка руске цркве Светог Александра Невског у Београд. Испод Јевремове улице тада су се пружале само баште и воћњаци из којих је вирила понека кућа.
Регулација улица је још 1886. године била извршена само до Душанове, а нешто интензивније се радило од 1890. до 1892.2 односно до 1921. и 1923. године. Данас је регулација улица по Јосимовићевом плану најуочљивија управо на потезу између Васине, Душанове, Краља Петра и Француске – у делу града коме припада развој и градња Александро-невског храма.
Изглед Дорћола из 1878. из времена градње цркве Светог Александра Невског, мало се разликовао од стања из времена одласка Турака из Београда у седмој деценији XIX века. Крај око данашње Душанове улице још средином девете деценије један путник описао је као “стари турски град, упадљив по својим зеленим жбуновима и минаретима својих џамија …” пун рушевина и ђубришта на местима некада репрезентативних аустријских грађевина и стрмих улица које воде у чаршију. “То је дугачка и прилично широка улица, пуна дућана од дрвета или ћерпича у којима су Турци негда трговали. Ту сада станује нижи сталеж Београда.”
Кроз лавиринт сокака, крај напуштених турских имања, урушене ћерамиде и шиндре на старим дашчарама, одјекивале су нануле. У вртовима, међу старим кречанама и прашином чепркале су кокоши, спавали су пси, зрило је грожђе, а у кафаницама сркала се кафа.3

* * *

Након Велике или Доње цркве – православног саборног храма Вазнесења Господњег у Доњем граду на средњовековном тргу вароши уз Дунав,4 по турском освајању, ничу џамије. Дубровачка чаршија има римокатоличку цркву.5 У Јеврејској махали налази се синагога.
Дорћол је под Турцима био крај са највише џамија у граду. Највећа међу њима Бајракли џамија у Јевремовој учици постоји и данас. Две су биле на запуштеном турском гробљу испод Велике пијаце где је данас Студентски парк. У близини будуће локације цркве Светог Александра Невског, на углу данашњих улица Душанове и Цара Уроша, у блоку који затварају данашње улице Скендербегова и Дубровачка, у београдској муслиманској махали припадника једног од особља турских војних снага, месxида Ахмед-аге Малкочија, 1526. године подиже се џамија Ахмед-аге Малкочија, а 1548. Јахја пашина – Имарет или Синџирли џамија, нешто даље од Калемегдана, са исте стране данашње Душанове улице у блоку оивиченом Дубровачком, Скендербеговом и Книћаниновом у Доњој чаршији, у Махали Мехмед-паше Јахјапашића, као део његове задужбине, вакуфа – имарета, уз медресу, караван сарај и јавну кухињу.
Честе окупације и промене градских господара, мењају имена, посвете, али и намену дорћолских сакралних грађевина. На пример, многе џамије страдају или мењају називе као некада православни храм и црква Дубровчана. Џамија на углу Солунске и Душанове, једно време, служила је као јерменска црква.
Тако Дунавски крај, који је стално прелазио из руку муслимана у руке католика, насељен великим бројем Јевреја, почетком последње четвртине XIX века није имао православни храм.
Православни Дорћолци припадали су засебној парохији Саборне цркве. Како се број православних становника Дунавског краја увећавао, осећала се свевећа потреба за црквом у овом делу града.6

  1.  М. А. Костић, Дорћол, Београдске општинске новине, бр. 12, Београд 1937, 777–780; Р. Самарџић, Дубровчани у Београду, Годишњак Музеја града Београда, II, Београд 1955, 47–94; Група аутора, Историја Београда …, 299; Ж. Шкаламера, М. Поповић, Урбани развој Дорћола, Годишњак града Београда, књ. XXV, Београд 1978, 213, 219–224, 226, 228–229, 232–233, 235, 237, 240–243; Б. Вујовић, Дорћол …, 133; Н. Трајковић, Споменар о старом Београду, Београд 1984, 45, 76, 128, 129, 132, 212.
  2. Нивелација и регулација београдских улица по исељавању Турака започела је још 1869. од Кнез Михаилове улице, али се нове улице на Дорћолу просецају тек у периоду од 1886. до 1892. године – Р. Л. Веселиновић, Нека питања из прошлости Београда XVI–XIX века, Годишњак Музеја града Београда, II, Београд 1955, 106; Група аутора, Београд у XIX …, 106.
  3.  М. А. Костић, Наведено дело, 780, 781; Д. Ј. Ранковић, Шетња кроз …, 688, 689; Л. Леже, Словенски свет, Београд у деветнаестом веку из дела страних писаца, Београд 1967, 42; Р. Заморски, Србија, Београд у деветнаестом веку из дела страних писаца, Београд 1967, 18; Група аутора, Београд у XIX…, 141, 142, 150; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Београд 2011, 194–199.
  4. Велика црква је одмах по турском освајању града претворена у Велику џамију и у њој је током последњих дана септембра 1521. године одржан скуп на молитву петком коме је присуствовао и сâм султан – Х. Шабановић, Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. године, Годишњак града Београда XVII, 1970, 13, 17.
  5. У дунавском подграђу београдске тврђаве Турци претварају у џамију фрањевачку цркву, по разарању фрањевачког манастира и прогону фрањеваца 1521. године – Х. Шабановић, Наведено дело, 27.
  6.  М. А. Костић, Наведено дело, 223, 782; Р. Л. Веселиновић, Наведено дело, 101–103; Љ. Никић, Прилози историји београдских џамија, Годишњак града Београда VII, Београд 1960, 145–151; Љ. Никић, Ко је аутор турског плана Београда из средине деветнаестог века, Годишњак града Београда, 7, Београд 1960, 153-156; Х. Шабановић, Наведено дело, 9–42; Ж. Шкаламера, М. Поповић, Наведено дело, 223, 234, 244; Н. Трајковић, Наведено дело, 191–192.
Развој Дорћола и дорћолске сакралне грађевине