Културно-историјске прилике у Србији од изградње
до рушења првобитног дорћолског храма Св. Александра Невског

Убрзо по изградњи дорћолске цркве, српска влада покренула је питање одвајања Српске Цркве од Цариградске Патријаршије и повратка независности Српској Православној Цркви. Октобра 1879. године Свети Синод Цариградске патријаршије донео је одлуку о признавању независности српске цркве. Словенска црквица на Дорћолу, као пратилац руске војске која је ратовала за самосталност Србије, постоји и траје као савременик стицања српске црквене самосталности.
Милан Обреновић, који се у српско-турским ратовима 1876–1878. ослањао на Русију, због окретања руске политике Санстефанској
Великој Бугарској и препуштања Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, а касније и потискивања Русије са Балкана, некако у време трагичне погибије руског цара Александра II од бомбе у атентату и обнове руско-пруско-аустријског савеза од стране његовог сина и наследника, цара Александра III, прави заокрет у својој политици. Након трговинског уговора са Аустро-Угарском 1880. године, 1881. склапа тајну конвенцију са аустријским савезницима, врши чистку међу политичким противницима – Русији наклоњеним радикалима. Уз подршку Аустро-Угарске, “канонским ударом”, збачен је русофил и експонента руске, словенофилске политике у Србији, митрополит Михаило. У обрачуну са црквеним великодостојницима успостављена је “неканонска јерархија” и 27. марта 1883. године на чело Српске Цркве доведен је Теодосије Мраовић.1

Митрополит Теодосије (Мраовић)
Митрополит Теодосије (Мраовић)

Миланова популарност у народу нагло опада, краљ је у брачном, али и политичком, сукобу са Русији наклоњеном краљицом Наталијом што резултира разводом 1888. Због подршке краљици Наталији у брачном сукобу са Миланом Обреновићем, 1. априла 1883. митрополит Михаило је протеран из земље, од августа 1885. до маја 1889. он борави у Српском подворју у Москви које се, уз повремене кризе, током девете и десете деценије XIX века постепено развијало и уређивало. Познато је да је митрополит Михаило већ на имендан руског цара Александра III – 30. августа 1885. дакле, на дан Светог Александра Невског, чији храм тада већ десет година постоји у Београду, био у Москви и присуствовао свечаном богослужењу у храму Христа Спаситеља.2
Српска влада 1882. предлаже да се Србија прогласи за краљевину, што је и учињено 22. фебруара, а исте године на Никољдан биће постављен споменик кнезу Михаилу на Позоришном тргу.3
Земља је економски исцрпљена ратом и отплатом ратног дуга. Након изборне победе радикала и њихове Тимочке, зајечарске буне 1883. и изгубљеног рата са Бугарском 1885. српски владар, одбивши либерални устав, у договору са радикалима, одлучује да абдицира марта 1889. и препусти власт намесништву, односно малолетном сину, Александру и оде у Париз. Маја 1889. из Русије се на митрополитски престо враћа митрополит Михаило Јовановић.
О ставу руске државне и црквене политике према догађајима у Србији сведочи и чињеница да је након Миланове абдикације, приликом Александровог ступања на престо марта 1889. у Српском подворју у Москви служено благодарно
молепствије.4
Српска економија и привреда у овом периоду бележе успон, Србија у деветој деценији XIX века почиње да добија мрежу железничких пруга, 1884. у Београду је подигнута железничка станица, а културни напредак крунисан је оснивањем Српске краљевске академије новембра 1886. године.5

  1.  Јеромонах Платон, Наведено дело, 126; Група аутора, МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА I, Београд 1959, 30; Група аутора, МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА II, Београд 1959, 79; Б. Ковачевић, Наведено дело, 466; Група аутора, Историја Београда …, 174; Група аутора, Историја српског …, 54; Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, 381, 382.
  2.  Јеромонах Платон, Наведено дело, 50, 54–59, 64; Група аутора, Београд у XIX …, 126, 128; Б. Ковачевић, Наведено дело, 466; Група аутора, Историја Београда …, 182, 191; Група аутора, Историја српског …, 65, 70–71, 95–96; Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, књ. II, 284, 389, 390, 396, 397, 407, 409–411, 416.
  3.  Група аутора, Историја Београда …, 180; Група аутора, Историја српског …, 293.
  4.  Јеромонах Платон, Наведено дело, 66; Група аутора, МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА II, Београд 1959, 79; Група аутора, Историја Београда …, 169, 174, 177, 179; Група аутора, Историја српског …, 28, 74, 80, 85, 88, 90, 92–94, 96, 107, 129; Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, књ. II, 413; П. Пузовић, Наведено дело, 87.
  5.  Група аутора, Историја Београда …, 178, 180, 325, 403–404.
Културно-историјске прилике у Србији од изградње до рушења првобитног дорћолског храма