Даља судбина руске војничке покретне капеле
и посвета дорћолске парохијске цркве Светом Александру Невском

 

       У пролеће 1877. године платно и метална конструкција војне руске шатор-цркве продати су на лицитацији на Великој пијаци. Црквене утвари из Велике касарне, већим делом, пренете су у Саборну цркву, а део доспева и у капелу Свете Наталије при Вишој женској школи. Када је градња дорћолске цркве била готова, утвари војне капеле Александра Невског из Саборне цркве – свети престо, антиминс, два мала барјака, једно мало звоно, неколико икона, богослужбене књиге и друго – пренете су у нову цркву у Дунавском крају.1

* * *

Поклон руске војничке цркве дорћолској парохијској цркви, уз захвалност руским добровољцима изгинулим у ослободилачком рату у Србији 1876–1877, био је разлог посвете дорћолске цркве руском Светитељу, Светом кнезу Александру Невском. Богослужењима која је обављао свештеник Милош Симеоновић, некадашњи парох Вазнесенске цркве, одржаваним од освећења цркве Светог Александра Невског ујесен 1877. године, продужен је живот руској војној капели у Србији. Тиме је односу држава савезница у рату са Турском, дата нова, дубља димензија.2
Вероватно да разлоге за посвету дорћолског храма управо руском Светитељу, Светом Александру Невском, осим у околностима изазваним Српско-турским и Руско-турским ратом, можемо тражити и у податку да је супруга Милана Обреновића, владара за чије је владавине подигнута првобитна црква Светог Александра Невског – руског кнеза, била такође руска племкиња, веома побожна3 и од народа вољена, Наталија Петровна Кешко, покровитељка београдске капеле у девојачкој школи Свете Наталије, међу Русима веома поштоване Светитељке чије је име и сама носила. Део утвари руске цркве Светог Александра Невског једно време налазио се, како је већ било поменуто, управо у овој капели.
Могуће је да није безначајан ни податак да се у време изградње и посвете дорћолског храма, проруски оријентисаној српској кнегињи Наталији 1876. године родио син, коме је било дато име Александар – име Светитеља коме ће као патрону бити посвећена нова београдска црква и коме је кумовао руски цар Александар II Романов, као ни податак да је по поруџбини краљице Наталије управо икону Светог Александра Невског радио и славни Стева Тодоровић, иначе дописник из Српско-турског рата 1876–1878, аутор сцена борби које су објављивали и страни часописи.4
О вези владарске породице Обреновића са дорћолском црквом, односно храмом Александра Невског у Београду, сведоче и дарови које су, приликом освећења богомоље, приложиле Томанија Јеврема Обреновић и Ана Обреновић. Нажалост Томанијин скупоцени сребрни крст са драгим камењем и Анино оковано Јеванђеље страдали су и изгубили су се у ратним вихорима још пре 1930. године.5

Томанија Јеврема Обреновић
Томанија Јеврема Обреновић

Скоро годину дана по освећењу београдске цркве, чији је патрон био руски Светитељ Александар Невски, у години решавања српског питања на Берлинском конгресу, после осликавања и коначног преуређења Киро-јовановске цркве намењене Српској Православној Цркви у Русији, московски храм по трећи пут освећен 5. новембра 1878. године, српски министар народне просвете и црк вених дела, Алимпије Васиљевић, у свом говору тим поводом, изнео је жељу за уједињењем свих Словена, поменувши као свој успех увођење у српске школе обавезног изучавања руског језика, док је Рус, професор Пловајски, пожелео да се на брду, крај места где се Сава улива у Дунав, у спомен на руске војнике изгинуле за слободу Србије, подигне капела.6 Скромна дорћолска црква Светог Александра Невског била је, изгледа, само делимично остварење ових словенофилских жеља за зближавањем Русије и Србије и већ тада се размишљало о репрезентативнијој грађевини.
“Све су чињенице говориле да је било потребно везати спомен захвалности Русима за њихову пожртвованост. Да би се, већ иначе наши блиски и добри односи са Русима, присно одржавани од стране митрополита Михаила, још више појачали и учврстили.
Ово се онда сматрало за велики патронат и племенит гест, као доказ братске узајамности између Срба и Руса, и свакако као акт историјског значаја” – писао је тада свештеник цркве Светог Александра Невског у Београду.7

  1.  Аноним, У недељу …, 12; Група аутора, Споменица освећења храма …, 12, 13; Д. Ј. Ранковић, Шетња кроз …, 691; Б. Трипковић, Наведено дело, 16; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  2.  Аноним, Историјат цркве Св. Александра Невског …, 381; Аноним, У недељу …, 12.
  3. Аноним, Краљица …, 41–41; Група аутора, МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА, II, Београд 1959, 137; Х. Вивијен, Лепи Београд, БЕОГРАД У ДЕВЕТНАЕСТОМ ВЕКУ ИЗ ДЕЛА СТРАНИХ ПИСАЦА, Београд 1967, 159; МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА, 2, Београд 1986, 757–756; Д. Вељковић, Ко су били Луњевице. Жива лоза Обреновића, 3, Вечерње Новости, Београд, 29. март 1995, 21.
  4.  Аноним, С пута Његовог Величанства Краља, Српске новине, бр. 164, Београд 27. VII 1891, 1; Аноним, Путовање српског краља по руским описима, Српске новине, бр. 168, Београд 1. VIII 1891, 2; МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА, 1, Београд 1986, 49; МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА, 2, Београд 1986, 757–756; Н. Дрча, Пет портрета у нишком Музеју, Народне новине, Ниш, 6. август 2002.
  5.  Уколико се ради о Анки Обреновић (1821–1868), предузимљивој Томанијиној (1796–1881) и Јевремовој кћери (мајци Катарине Константиновић, у коју је био заљубљен Михаило Обреновић, Анкин брат од стрица), која је погинула са Михаилом Обреновићем у атентату у Топчидеру, дакле готово деценију пре изградње дорћолског храма, вероватније се ради о Томанијином дару новој дорћолској цркви, у лично име и у спомен погинуле кћери. – Група аутора, Споменица освећења храма …, 14; Интервју, посебно издање, Политика, Београд 12–16. јун 1989, 90, 91; Ђ. Д. Паљић, Родослов династије Обреновић, Илустрована Политика, Београд, стр. 32–33, према: Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991.
  6. Јеромонах Платон, Наведено дело, 35, 37, 41; Група аутора, Историја српског …, 56.
  7.  М. М. Петровић, Наведено дело, 141.
Даља судбина руске војничке покретне капеле и посвета дорћолске парохијске цркве